Đurđevački limitator: Fala Bogu, nema više viber grupa ‘Roditelji najrazreda’

Podravski favicon - Podravina i Prigorje - Koprivnica - Križevci - Đurđevac - Ludbreg - Aktualne vijesti - Zanimljivosti - Fotogalerije

Piše Vladek Antolaš Mastermind

Ono kaj je bilo daleko, došlo je blizu. Važna je ovo tema o kojoj sam već govoril, no nezaobilazno je, a umiješalo se i zrno osobne nostalgije i nisam mogel se iščupati. Jednostavno me navleklo.

Na zadnji dan škole gledam slike koje su nastale kad sam mlađe dijete poveo prvi dan u tu instituciju predaje znanja, a sad je ponosni osmaš. Taj prvi dan je bio osmijeh na licu za put u nepoznato, nova torba, nove cipelice, nova pinki jaknica. Danas, osam godina kasnije, isti osmijeh, majica s logom 8d mokra do kože i melja v lasima koja se zgrutila v testo.

Mnogi od vas imaju osmaše i za vjerovat je da proživljavate isto. Isti ponos, isto olakšanje kaj je škola prešla. Prešel jedan dio đačkog doba, ostal još frtalj.

Otišlo u povijest zaboravljanje papuča, teka, čak i celih torbi. Nema više da đak zaspi na online nastavu i hrče dok bali po laptopu sam doma, gore naštirkan za kameru, a dolje v pidžami. Nema više dugih skupnih roditeljskih sastanaka na kojima svaki govornik veli „da ne duljim“, a onda od Kulina bana tumači da su energetska pića i internet zlo. Nema više neugodnog muka na kraju svakog roditeljskog na temu razno jer bi svi pobegli na pivu. Nema više raspredanja kak bi sva deca trebala imali petice, biti astronauti, a nišče ne bi grabe trebal kopati. Nema više vjeronauka v cirkve zaran, a popolne v školi. Nema više gresa za gablec. Ni bežanja v papučama po sendvač v Slogu.

A najviše se veselim da nema taksiranja đaka po kiši i suncu jer su deca tak  preopterećena da bi još hodala od kuće do škole. Evo čitam kaj sam napisal i smejem se, jer mi se više ne gleda gungule oko škole i voćarne dok se zacvikaju z autima (pogotovo po kiši) ovi koji s posla službenim autima decu voze, pa onda oni živčani koji na posel kesne i tak redom.

Skoro sam zaboravil, fala Bogu, nema više ni raznih Viber grupa „Roditelji najrazreda„ u kojima se odvijaju prave male nervne olimpijade dok se dogovaraju izleti, a zapravo jebe lud zbunjenoga i svi nadasve fini i elokventni dok u sebi mamicu si trebe.

I tak mic po mic prešlo osam godinica, tridesetak bisera u razredu i dve (tri) razrednice.
Pitam se dal sad „naše“ bivše razrednice izvlače iz šešira sretno slovo razreda i pripadajuće roditelje koje budu trpile četiri godine. Ova moje ćere dobila  jackpot i bingo dok sam ja namanul v razred. Cenka, oprostite za sve!

A sad, taa daaa!

Upisi u srednju na vratima. Koliko sam ja shvatil, puno klikanja i kućica koje se treba popuniti online. Mnoge majke hiperventiliraju i skupljaju sijede lasi oko izbora srednje škole svojeg osmaša, a osmaši ne beru brige, oni sve ležerno.

Očeve se puno ne pita oko obrazovanja i upisa jer su mnogi dužni lektire još od sedmog razreda.
Gledaju se upisati zanati koji trebaju v Švabije da kum more dete v Ulm povleči ili barem ekonomska kakva da se upiše da teca koju stranka prati more nekam dete v kancelariju narivati. Danas se sve važe i gleda, gleda se da se deca ne muče ko mi, da manje delaju i više imaju. Bedaki, navčite decu krasti jer od posla se nišče neje zapomogel. No, šalim se, no!

Eto ljudi, svim ponosnim roditeljima osmaša sretno i svesretno. Puno uspjeha vašoj djeci u srednjoj školi, puno živaca i normabela. Od kolijevke pa do groba najljepše je dačko doba, a ustvari sve prolazi, samo Nadica Kožar ostaje i dragom Bogu tak svejedno.

Vladek Antolaš Mastermind
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email

Upišite pojam koji želite pretraživati

Na našoj stranici koristimo kolačiće (cookies) kako bismo Vam mogli pružati usluge, koje bez upotrebe kolačića ne bismo bili u mogućnosti pružati. Nastavkom korištenja stranice suglasni ste s korištenjem kolačića. PRAVILA PRIVATNOSTI