JULIO OTVORENO: Nebum potpisal referendum ’67’, a zapiranje Danice je najveći greh

Podravski list profile

Nebum potpisal referendum protiv rada do 67. godine, to je stvar ekonomije. Celi hrvatski sustav prolazi il pada na tri reforme – mirovinskoj, zdravstvenoj i školskoj, koja je počela – rekao nam je Julio Kuruc na početku razgovora, nekoliko dana pošto je sa 67 na plećima otišao u penziju. Gotovo 30 godina bio je na čelu Podravske banke, 25 godina na funkcijama u Hrvatskoj gospodarskoj komori, a još kao mlad čovjek stvorio je i političku karijeru – kao 31-godišnjak postao je čelnik negdašnje Općine Koprivnica, danas bismo rekli gradonačelnik. S pristupačnim i živopisnim Kurucem, koji ne odustaje od svog kajkavskog govora, razgovaramo o banci, o razvoju našeg kraja i drugim temama.

PL: Prema nekim istraživanjima, bankari i odvjetnici najomraženija su zanimanja. Osjećate li se kao bankar omraženim?

– Je, tak je. Probaš se branit, probaš si to objasnit. Gle, si te trebaju jer nema razvoja, nema ekonomije bez novca, bez ulaganja. Ja sam trgovac, prodajem novce, a ko voli trgovce? Niko. A odvjetnici? Kad se gradila bolnica, a otprta je 1980. godine, Belupo je osigural novce za Atača i druge umjetnike kaj su napravili slike i svakaj za uređenje – toga više nema – i to tak da im je isplatil rabat koji je dal bolničkoj ljekarni za lekove. I onda su rekli da se to tak nesme, da je to kriminal, i ja sam se našel na sudu ko odgovorna osoba z Belupa. Dan prije ročišta zval me je tadašnji državni tužitelj, koji je zastupal optužnicu, na satanak, da još nekaj pita. Našli smo se na skeli na Šoderici i lepo se najeli i napili, mislil sam da na sudu nebu oštar. A onda me je tak opral… Završi ročište, a on me posle zove na kavu. Nisam htel. A posle mi je branitelj objasnil da je čovek samo radil svoj posel. Družba je družba, a služba je služba. Znači, odvjetnik mora imati debeli želudec, kak i bankar.

Kuruc: Podravka je vredna, ali znojna žena, kaj baš ne paše ko marketing za prehrambenu industriju

PL: Kako je izgledala Poba kad ste došli na njezino čelo, a kakvu ostavljate?

– Banka je uvek bila konzervativna i nikad se nije zaletavalo, znali smo da plasiramo tuđe novce, novce naših deponenata i tu sam filozofiju i ja preuzel. Moj prethodnik, pokojni Šime Pribudić, imal je stručne i educirane ljude i banka je bila dobro vođena. Rekel bi da je danas jedno četri do petput veća neg onda. Akvizirali smo Požešku banku, širimo se po Zagrebu, imamo poslovnice v Rijeci, Splitu i Zadru. Mi smo srednja banka, regionalna, ali zbilja respektabilna, prepoznata nacionalno. Sećam se jednog istraživanja još z osamdesetih godina. V Splitu su nas poistovjećivali z Podravkom i čak su nas zvali Podravka banka, malo smu se tu ‘švercali’. A Podravka je vredna, ali znojna žena, kaj baš ne paše ko marketing za prehrambenu industriju, pa je Podravka to nije koristila, al za banku to paše.

PL: Banku ostavljate u dobrim rukama?

– Prije 12 godina počeli smo se baviti vrijednosnim papirima kad smo iz HNB-a akvirirali Gorana Varata, koji je sad moj naslednik. On je na tome magistriral. Danijel Unger je vrhunski komercijalist, a u upravi je i Renata Vinković, koja je među tri najbolja stručnjaka v Hrvatskoj za upravljanje rizicima. Bez greške. Em su mladi, em su educirani, em su skupa delali. Meni su nudili da ostanem ko savjetnik, al nisam htel.

PL: Kako su talijanski industrijalci postali Pobinim vlasnicima?

– Jednostavno. Negde 1997. godine došel mi je Zvonko Majdančić, tadašnji šef Podravke i rekel da su v financijskim problemima i da nemru platit obveze prema Cereru, koji im je bil velki dobavljač glutaminata i prek njega je Danica izvozila meso. Podravka je v to vreme imala 51 posto Podravske banke i onda su to prodali Cereru, kaj bi podmirili obveze. Vlasnik Cerera je Jurica Predović, a potom su v banku ušle i druge obitelji. To su industrijalci i financijaši i međusobno se znaju. Moram reći da nikad nisu tražili kaj bi se isplatila dividenda i još su dokapitalizirali banku i dali su nam bankarski know-how, kad su prek head-huntera našli Morena Marsona, čoveka koji je celu karijeru bil bankar. On donosi puno novih znanja i tehnologija.

PL: Tih godina Poba je u problemima?

– V 90-tima je bilo 67 banaka v Hrvatskoj, radilo se kak se je smelo i ne smelo. Kad se počelo uvodit reda, banke su morale puno ulagat u informatiku i u druge stvari kaj nose samo trošak. To je red i tak mora biti. Došlo je do toga da nam je bilo teško samima, pa smo se išli nudit Franji Lukoviću, Zagrebačkoj banki. On mi je rekel: Ak ja uđem, ti buš obična poslovnica, probaj sam dok ide. No, sreća je kaj je Podravka bila zainteresirana za prodaju udjela Cereru i da smo dobili nove vlasnike. Da do toga nije došlo, ne znam kak bi bilo.

PL: Osim što ste vodili banku, bili ste angažirani i u HGK-u i pratili općeniti razvoj našeg kraja kroz godine. Jeste li zadovoljni našom današnjom pozicijom?

– Završil sam makroekonomiju, a 1982. godine magistriral sam regionalni razvoj i tad sam u to stekel teorijski uvid. Kad sam došel za predsjednika Izvršnog vijeća, tri stvari pripisujem sebi i svojoj ekipi: ujednačili smo radno vreme da počne od sedam, a ne šest sati, dogovorili smo samodoprinos za plinski i vodovodni prsten v gradu i napravili komasaciju 2100 hektara zemlje. Da sam danas zadovoljan, nisam. Stali smo v razvoju. Hadezeovci me stalno špotaju da branim Mršića. Branim i kudim. On je konsolidiral Podravku i dokapitaliziral ju z 500 milijuna kuna, ali zameram mu zapiranje Danice, pekare, vode i kadrovsku devastaciju.


Kuruc: Dugo sam volil nordijske krimiće, sad baš čitam Zvona od nekog Amerikanca

PL: Dobro, pa nije samo Podravka razvoj…

– Je, nekad je na razini općine postojal fond za razvoj, u koji su se slivala sva sredstva od rudne rente i od toga se izgradila Pomka, Sloga, Renotex… I danas bi bilo dobro da se ujedine ta sredstva, da se na njih nakaleme evropski fondovi, i onda bi imali brži razvoj. A mi danas nemamo viziju. Koja je? Geoizvori v Legradu stoje, stoji uređenje zemljišta, najveći greh bilo je zapiranje Danice, jer je ona na sebe vlekla kooperaciju, poljoprivrednu proizvodnju. Pa Hrvatska ima miljun obrađenih hektara zelje i i miljun neobrađenih. Bojim se da bumo danas-zutra lak plijen mađarskog kapitala il našu zemlju budu pokupovali Nizozemci, koji najveće plantaže tulipana imaju na Kilimandžaru. Nezadovoljan sam, nema dovoljno razvoja. I mi smo nekad forsirali velke sustave, Podravku i Bilokalnik, al pod velkim orehom ništ ne raste. Međimurje je suprotno, oni imaju malo, drobno gospodarstvo.

PL: A vidite li gdje novi koprivnički, novi podravski razvoj?

– Bil sam oduševljen i euforičan z kampusom, zbog znanja, nauke, istraživanja. Al pitanje je strukture kaj se tam vuči. Svi sveučilišni kampusi oko sebe imaju registrirane male firme. Vu Varaždinu ih je prek 250, tak sam i kod nas očekival, valjda je došlo do zastoja. Znači, nekaj bi se moralo dogodit oko kampusa i nekaj bi se moralo dogoditi v Podravki oko poljoprivrede. Tu su naše razvojne šanse.

PL: Plus hidroelektrane na Dravi, koje jako zagovarate? Jeste li vidjeli studiju koja ih proglašava jako štetnima za okoliš, pa neće ući u županijski prostoni plan?

– Nisam još, al budem, sad imam više vremena, pa bum pročital. Ja ne pripadam nijednom lobiju, mene niko nikad ni mogel kupiti, nit me nebu. Možda grešim, al vidim da mi imamo samo tri elektrane, a Austrijanci, Mađari i Slovenci Dravu su načičkali elektranama. Zakej? Pa najčišća i najjeftinija obnovljiva struja je iz hidroelektrane, koja traje po sto let, a mi to ne koristimo.

PL: Ekolozi bi vam rekli da Austrijanci i Slovenci zato nemaju očuvanu rijeku, ‘hrvatsku Amazonu’, da će stradati repaška šuma?

– A Kopački rit? On je vrhunski, Bože dragi. Pa nek dopelaju kanal v Repaš, postoje tehnološka rešenja. Nekad, kad smo hteli napraviti veliku elektranu na Dravi, planirali smo vodni stepenicu, ko Asuan, al ljudi su taj projekt vrušili, a posle sam i ja videl da to ni bilo dobro. Međutim, sad je drugačiji koncept, elektrane su manje, protočne, nema tolko betona. Voda prolazi i priroda se bu prilagodila. Koristi bi bile daleko veće od štetnih posljedica.

PL: Mislite li da ćete dočekati da poteče struja s Drave?

– Genetika je grda stvar. Mama mi je vmrla sa 79, tata sa 74, a ja imam ve 67. Htel bi, al nebum.

PL: Osim čitanjem studije o hidroelektranama, čime se namjeravate sada baviti u penziji?

– Ja sam sretan čovek. Deca su mi zdrava, imam dvoje unuka… Nikad nisam prestal čitati, ne samo ekonomiju, volim beletristiku. Naš Šareni dućan Krune Jajetića ima čudo toga. Dugo sam volil nordijske krimiće, sad baš čitam Zvona od nekog Amerikanca. Prije tri godine nabavil sam dve košnice i lani sam od njih navrcal 85 kila meda. Planiram to proširiti na pet košnica.

PL: Što kažete na odlazak brojnih mladih obitelji iz Hrvatske? Jeste li vi ikad razmišljali o tome da odete iz Koprivnice?

– Punica, koja je živela v Sydneyju, v Australiji, nagovarala je mene i ženu da ko mladi ljudi dojdemo tam, al na to se nikad nismo odlučili, vidli smo se tu i nikad nismo požalili. A ovo kaj mladi odlaze, to nije dobro za zemlju, pogotovo jer odlaze u fertilnoj dobi. Siguran sam da se dio ljudi bude vratil. Pa ni njih tam ne čeka Kanaan, nego većinu bauštela.

FOTO Nikola Wolf

  • Podijeli na društvenim mrežama
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
  • Najnovije vijesti

Upišite pojam koji želite pretraživati

Na našoj stranici koristimo kolačiće (cookies) kako bismo Vam mogli pružati usluge, koje bez upotrebe kolačića ne bismo bili u mogućnosti pružati.
Nastavkom korištenja stranice suglasni ste s korištenjem kolačića. Pravila privatnosti