Nemam srca priznati, ali… Vrnite nam oružje!

Piše Vladek Antolaš Mastermind

Nekad davno bila je akcija naše policije posle rata i zvala se Zbogom oružje, a danas postoji slična akcija Manje oružja-manje tragedija. Posle rata ljudi su vraćali oružje koje su nabavljali za obranu svog doma na raznorazne ilegalne načine. Ma čak je i država preko Mađarske u balama sena. Čak sam i ja nekakvoga flobera predal na policiju i dva-tri sapuna dinamita. No, kak stvari stoje, možda bolje da nisam.

Zapravo, dok gledam strašan ratni vihor u Ukrajini, pomislim da nam ne bi kakva puškica škodela pri stanju.

Kaj ak Rusi navru, a mi nemamo ni praćke. Možda ne bi ja o tome denes ni razmišljal da nesem bil svedok naših ratnih dana i opsade one 1991. Vu ono vreme radi tenkovskoga garnizona koji je bil sparkiran v Belovaru moje rodno selo Doljne Zdelice bilo je naoružano do zuba. Svi koji su mogli do kvake doseći imali su neku škljocu. Moj japa je papovku zadužil, a kak je on već prije nabavil tanđaru preko Podravca z „Tomo Vinkovića„, tak sam i ja smel papovku nosati. Znači, v selu oružja ko gverca na prošćenju. Kum Fista je dužil šarca , bilo je i kumulativnih mina, bestrzajni top, ma valjda su i babe pod suknjama nosale tetejce. Sećam se redovnih streljačkih treninga po goricama, pucalo se na sve mete, još i sad su stupi prestreljani. Kak je ekipa bila više na tudumu, tak su i stupi bolje padali.

Meštani su držali mrtvu stražu po bregima. Mrtva straža vam inače znači da smeš pucati da ni ne pitaš, al po zdelički je značilo da moraš biti mrtav pijan. Ma smeh.

Bil je čak jedan slučaj da su naše obrambene snage nakon xx gemištov pripucale na helikopter, ali ne JNA, nego na mađarski koji je čuval CPS- a.

Tak je rat prešel i puške su se morale vrnoti, a mojega kuma je zabolela glava dok je čul da se i metki moraju vrnoti, a njemu je falelo cca 2000 komada. Tenki su fala bogu otišli za Pakrac i nesu Zdelice pregazili.

Sad se ja pitam kak bi bilo da nam policija vrne ono kaj smo im predali. Dragovoljno da nam vrne kak smo i mi njima dragovoljno predali.

Nemam srca si priznati da bi moglo biti rata, no kaj ako? Mi goloruki k’o Ukrajinci. Pa mi ni gas-maske nemamo, ni joda, ni poštenog atomskog skloništa. Bokci smo. Jasno je meni da iz gore navedenog nesmo mi baš dotepavni da nam se puške daju v ruke jer bi kolki od nas pijani opet po Poberunu bombe kuturali, ali i takvi smo rata dobili.

Dobro, da ne mudrujem više, ja sam za mir, ali da me nešče napane, štel bi imati priliku da se obranim. Da obranim svoj dvor, svoje mekote i svoje brege. Možda Amerikanci po tom pitanju nesu toliko ni ludi jer svi pištolje nose i pumperice.

Nema mrdanja. Navodno tam, ako nekom potpiliš oreja preko međe, on te streli, ako mu zapišaš cimpresu, on te streli, ako mu prismrdiš k plotu, opet te streli. Tak da, ne bi bilo sigurnosnih problema v Ameriki da ih Rusi napadnu.

Znam da nesem pameten, no u ovom slučaju mislim samo na glas pa zato ne „Zbogom oružje„ nego „Vrnite nam oružje“.     

Facebook
Twitter
Email

Upišite pojam koji želite pretraživati

Na našoj stranici koristimo kolačiće (cookies) kako bismo Vam mogli pružati usluge, koje bez upotrebe kolačića ne bismo bili u mogućnosti pružati. Nastavkom korištenja stranice suglasni ste s korištenjem kolačića. PRAVILA PRIVATNOSTI