Nova kolumna našeg Vladeka: Pas kao dokaz da smo grad

Piše Vladek Antolaš Mastermind

Svaku večer nailazim na neobičan dokaz da smo grad koji diše punim plućima.

Donosim vam uvid u to moje opažanje.

Mnogi bi pomislili da smo grad zbog dirljivih vizura raskošne rasvjete koja se nadvila nad stadion, šetnice, pa čak i neke livade. E, nije.

Dokaz da smo grad nije ni jedan semafor jer bi sad i Virje bilo grad. Nije čak ni zbog industrije koje ima, al baš i nema.

Jedinstveni dokaz je u činjenici da su nam ulice svaku večer (ma i kroz dan) pune šetača pasa.

Peseki svih fela i dezena ponosno defiliraju uz svoje vlasnike, imaju uzice, kake u kesice, najfiniji nose kaputiće. Tek rijetki neki odvažni alfa mužjaci sami se smucaju po gradu bez vlasnika, a moram priznati da i moj pes šmugne koji put bez reda vožnje i priključi se još onom čoporu iz Stiske. Čim je u zraku nelagoda i pogledavanje za tobom ako imaš mješanca (selski pseter, bilogorski dahtavac, kratkodlaki vuličnjak), znači da imamo i gradski mentalitet.

Prošla su vremena sela kada se vezalo cucke za virjan, pod hambar ili ih se huškalo na sakupljače perja. Svi smo evoluirali pa se tako prema pesima  odnosimo kao prema sebi ravnima i brinemo se za njih i to je pohvalno. Cucek (sada pas) ne bi smio ni kosti glodati, nego neku dentalno-zanimacijsku skupu glođavinu koju prave od najfinijih otpadaka mesne industrije, a baš te su sigurnije i finije od staromodne slasne kosti.
Dobro to, ali napustili smo i tradicionalna imena ko Medo, Fido, Crni, Beli, Lajka. Sad dok vikneš ime cucka v parku, ima šanse da se dvoje dece okrene jer se pesi zovu kak i deca. Jedan se zval Mihajlo, no to je druga priča.

Još ide u prilog tezi da smo grad to da ljudi uljudno kupe govanca svojih ljubimaca u najlonske kese i tako zamotan drekec odlaže se na deponij i čeka narednih 1000 godina da se prvo plastika razgradi. Valjda bi bilo loše da se prirodno razgradi na livadi, ustvari, bilo bi super da kad smo već grad, da imamo i livadu baš za to da se pesi moru do mile volje natrčati i „nametati“ po starinski.

Ima tu još svega čuda dokaza na tu temu, ima i frizerka za pese, i eto stvarno svega dobrog.

Uglavnom, recept prepoznavanja grada od sela je to da u gradu živi više cuckov nego krav, svaku večer lavež, a ne mukanje.

Nismo ni mi iznimka. Kod nas veterinari, ako nisu za male životinje, moraju na teren, nema im kruha kod nas. Osjemenjivanje simentalaca mogli bismo navesti ko nematerijalno kulturno dobro, to je više mit, tak je nekad bilo. Doktor veterinar je nekad imal na terenu 400 krav, sad ima šicua i pekinezera, nekad je telil, sad kastrira i buve oterava. Nema više lavora s toplom vodom kod štale i stolčeca za doktora. Sad se na halo dolazi ako pes pobrehne ili ne daj bože, velim ne daj bože, šklopca zgleda.

Nije nama tak loše u životu ako gledamo po ovoj temi.

Jesmo se odrazili, svaka nam čast i tak je to po Europi, no oni su ipak i marvu zadržali u malim gradićima kakav je naš Đurđevac.
Nadam se da ne budemo žalili kaj se uz lavež pasa ne čuje i mukanje krava jer ipak dok su bile krave glada nije bilo jer su se mogle podojiti, a pese… Sumnjam baš… Nismo Kinezi (ako me razmete).

Hah, kak stvari stoje, budemo kravice išli v devinjak gledet ili Grgi na konak.

Vladek Antolaš Mastermind
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email

Upišite pojam koji želite pretraživati

Na našoj stranici koristimo kolačiće (cookies) kako bismo Vam mogli pružati usluge, koje bez upotrebe kolačića ne bismo bili u mogućnosti pružati. Nastavkom korištenja stranice suglasni ste s korištenjem kolačića. PRAVILA PRIVATNOSTI