OTVORENO Julio Kuruc – direktor Podravske banke: Hidrocentrale na Dravi zadnja su nam šansa za opstanak

Julio Kuruc već je 28 godina na čelu koprivničke Podravske banke


Autor: podravski.hr — 28.12.2017. / 17:55 Aktualno

Julio Kuruc, šef uprave Podravske banke

Julio Kuruc ima sjajno pamćenje. Zna točan datum na koji je krenuo na faks, kad je diplomirao, kad je postao i prestao biti šef Izvršnog vijeća Općine Koprivnica, danas bismo rekli gradonačelnik, s 31 godinom, kad se zaposlio u Podravci, kad se dogodilo ovo ili ono.
– Brojke su moj život. Dana 1. 11. 1989. godine dolazim na mjesto direktora Podravske banke i otad sam tu – veli Kuruc, legradski luteran kojeg s jedne strane karakterizira domaći kajkavski govor, a s druge veliko ekonomsko i financijsko znanje, bez kojega ga talijanski vlasnici sigurno ne bi držali već 28 godina na čelu banke.
Čuo sam da se vaš brat, profesor matematike, predstavljao učenicima tako da bi na ploču velikim slovima napisao prezime Kuruc, podebljavši drugo u, da ne bi bilo zabune. Je li kod vas kad bila kakva zabuna s prezimenom?
– Kak ne. Dok sam išel v gimnaziju, za firmu sam dobil vuru Raketa, to je bila ruska vura. Bili smo siromašni, pa je i poklon bil takav. I jemput nosim vuru Damišu da ju popravi i pita on na koje prezime. Kuruc. Molim? Prezime Kuruc. Molim? Kovač! Zašvical sam se od srama. Onda, recimo, dok sam već vodil Ekonomiku i financije v Belupu, bil sam na sastanku u Zagrebu i predstavim se: Kuruc. A kolegica se predstavi meni: Kurelac. Dugo nisam znal otkud prezime, a onda sam u Krležinoj enciklopediji pronašel da je mađarskog porijekla i da je izvorno Kurutz, a znači pobunjenik, ustanik. Mađarsko ministarstvo kulture izdalo je i knjigu o tom prezimenu.
Znate mađarski?
– Sve razmem, ali teško govorim kak su mi roditelji umrli, jer mi smo doma uredno govorili mađarski. To mi je materinji jezik.
Rođeni ste u Legradu, najvećoj luteranskoj enklavi u Hrvatskoj. I vi ste luteran?
– Katarina Zrinski je tam naselila vojnike, protestante iz Mađarske, i otud korijeni luteranstva. Mamino djevojačko prezime je bilo Korontoš, čisto mađarsko, ali bila je rođena Hrvatica, Ana. Luteranstvo je praktična vjera, mi ne priznamo posrednika između čovjeka i boga, papu. Kod nas nema celibata ni bezgrešnog začeća. To su tri ključne stvari. Gledaj danas: Angela Merkel, žena njemačkog pastora, Theresa May protestantica, a jedini američki predsjednik katolik bil je Kennedy, svi ostali luterani. U celoj Hrvatskoj je oko 3200 protestanata.
Sociolog Weber napisao je kako kapitalizma ne bi bilo bez protestantizma. Je li vas luteranski duh odveo u ekonomske, bankarske vode?
– Malo da. Moji otac i mater imali su po četri razreda osnovne škole, ali luteranski princip veli da ako dete ima imalo talenta, mora ići v školu, a ako nema, moraš mu osigurati zanat. Mi smo imali sedam rali zemlje, a bila je kriza. Moj stariji brat završil je gimnaziju i poslali su ga v pedagošku akademiju, a onda sam ja dolazil z gimnazije i sjećam se kak su se otac i mater razgovarali kak buju prodali pol rali kaj bi se ja mogel školovati. Na kraju zemlju ipak nisu prodali jer u devetom mesecu 1970. godine u naše dvorište dolazi Pipa Povijač, koji je radil u osiguranju, i veli mom ocu da bi mi ko dobrom đaku dali stipendiju, al bi moral malo za njih delat. I tak ko maturant za osiguranje pokrivam Legrad, Đelekovec, Zablatje, Jembrovec, Mali i Veliki Otok… I onda dolazi početak šestog meseca, a stipendije nema. Veli mi Pipa: Joooj, kriza, nemre. I ja otišel v Podravku i dobil studentski kredit.
Onda vas je Pipa prevaril?
– Je, bog mu dušu prosti. Te je novce dal svojoj tajnici i curi. Otud antagonizam između nas dvojice, nikad se nismo imali. Jemput sam u osamdesetima tak zalupil vrata da su scurela stekla na Komitetu.
Dugo ste bili funkcioner u bivšoj Jugi. Što ste točno bili, kako je to išlo?
– Od 1978. do 1982. bil sam predsjednik mjesne zajednice Legrad. Onda me 1982. godine, kad sam već bil komercijalni direktor Belupa, nazvala Trojakova tajnica i rekla da me treba generalni. Rekel mi je ovak: Nekoliko njih je odbilo za predsjednika Izvršnog vijeća Skupštine Općine Koprivnica, predlažem da ideš ti. Rekel sam može. To bi danas došlo ko gradonačelnik. Općina Koprivnica tad je imala 61.166 stanovnika. I tak sam 1. maja preuzel funkciju, sve do 1. maja 1986. Onda sam bil predsjednik Partije, općinskog komiteta, do sredine 1988. godine.
Potkraj osamdesetih kao šef Komiteta imali ste problema s borcima koji su htjeli rehabilitirati Gažija, što je u to doba bilo svetogrđe. Što vi mislite o njemu?
– Gaži je pozitivan za Koprivnicu i Podravinu, a politički je naletel beogradskoj čaršiji. Imal je jednu odličnu notu: se naše domačke dečke gural je napred. Ja s njim nikad nisam imal privatne probleme. Kipar Ivan Sabolić iz Peteranca je poklonil općini autorska prava, a u njegvu galeriju preuredila se stara kapetanija. Na otvorenje i nazaj ja sam vozil Gažija u svojoj Ladi, a nisam znal da su ga tu noć skinuli. Niko Gažiju nema pravo zeti zasluge za ovaj kraj. On je bil kormilar broda koji je iznesel i Koprivnicu i Podravku na gospodarsku kartu Evrope.

Mali Julio (desno) sa školskim prijateljem u Legradu ranih 60-tih

Početkom devedesetih niste opet ušli u politiku?
– Devedesetih je pri nama bilo dost razuma, al bilo je i jastreba, koji su govorili: Kaj, komunjara, trebamo ga… Nebum zaboravil kak me je onda u općinu zval Mikotić i rekel: Čuj, Julio, ti bi moral u HDZ, nemamo ljudi… A ja sam mu rekel da niti HDZ-u trebam ja, koji sam bil predsjednik Partije, eksponent tog režima, niti to hoću zbog sebe. Dana 28. rujna 1987. godine umrl je moj otac i na sprovodu je, normalno, bil luteranski svećenik, još je mater bila živa. Drugi dan na Komitetu mi vele: Si ti normalan? Ti bi moral ostavku dati… Zakej ti to govorim? Kasnije je dio tih ljudi sedel v prvom redu v cirkvi. Čim si v politiki, ti moraš delati kompromise, ali i tu moraš imati jednu granicu ispod koje nesmeš iti.
A imamo posle njega nekog sličnog? Zvonimir Mršić? S njim ste bili dobri, išao je k vama po savjete…
– Bil sam jako dobar sa Zvonkom, on je leva opcija, ali ipak je on limitiran u gospodarskoj viziji. Zašto? Dokaz. On prodaje pekaru i kupuje Žito. Nonsens. Zapošljavaš slovenske kapacitete, a svoje gušiš. Onda, prodaješ vodu, a ona je danas strateška stvar, trebalo je samo više delati na tome. A da ima zasluge, ima. Konsolidiral je Podravku, pokrenul je investicijski ciklus. Moremo mi govoriti kaj oćemo, al da nije bilo njega, pitanje je jel bi država tak legla na Belupo s 400-500 milijuna. I treće, provel je dokapitalizaciju, došli su friški novci. Nemrem prihvatit da je pod njim razvoj stal. Pa nemreš Danicu zaprti, to je bil najpoznatiji brend za meso v Evropi. Podravski čovek je imal kome prodati i bika i tele, al i kuruzu i luka, to govorim zbog Kalnika. To je on zrušil.
Netko bi mogao pitati kako je to šef Partije u socijalizmu postao kapitalistički bankar…
– Ja svoju biografiju ne tajim niti je se sramim. Da su rešili Blajburga i Goli otok, i da nije Račan predal oružje teritorijalne obrane, daleko bi lakše bilo i Titovo ime sačuvat i sve skupa. Ali to pripada povijesti. Meni rođena mater nije oprostila kaj sam ušel u Partiju, rođena mater. Ali onda je brat rekel: Pustite, mama, vi to, nek ide, to je njegov put. Ja bum svoj križ nosil celog života.
Vi ste puno pisali teoretske članke o samoupravljačkim temama. Zakej se taj sustav slomil?
– Samo ljudski karakter. Samoupravljanje sociolozi zovu radničkom participacijom. Onoliko koliko liberalni kapitalizam ne poznaje ljude, nema za njih empatije, toliko je samoupravni socijalizam otišel v anarhiju. Bil je prebirokratiziran.
Koliko znam, vi ste veliki zagovaratelj hidroelektrane na Dravi…
– Zadnja šansa ovog kraja je da se napravi obnovljivi izvor energije koji se zove hidrocentrala. To bi bil glavni razvojni projekt cele Podravine. Ne govorim o Asuanskoj brani, postoje modeli da ostane i repaška šuma. Nuklearka nam ne paše, jel tak, termoelektrana smrdi, to je vuglen… Vjetar je problem – čim puše više od 80 na sat, moraš zaustaviti. Uz to bi se uredilo 18.000 hektara zemlje, pod navodnjavanjem, za proizvodnju Podravki.
A što s novim industrijama, na primjer informatičkom?
– Centri IT industrije su Osijek i Zagreb, a polako ide i Varaždin, zahvaljujući fakultetu. Čim je tu fakultet, on nešto generira, ali ne odmah. Deset godina im je trebalo nakon kaj je počel raditi Fakultet informatike i organizacije da se osnuje prek 200 firmi.
A naše sveučilište, treba li svake godine producirati 50 novinara?
– Ne novinare. Pa nemate ni vi kaj delati i onda zmišljate tračeve i pljujete nas, namerno provocirate. Treba s Podravkom i Belupom dogovoriti kak dalje na sveučilištu.
Vi ste autor sintagme Sveto Trojstvo, dok smo imali trojicu visoko u politici, Polančeca, Friščića i Mršića. Danas nemamo nikoga…
– Je, Sveto Trojstvo, malo su nam toga dovlekli. Sad nema više ko.
Kaj velite na nove dečke i cure u Podravki?
– Zato jer su ih većina domaći, imam veću vjeru u njih, nego u one teoretičare na Jelačić placu. Sad bum rekel jednu herezu. Mislim da bi Pucar u sinergiji s Mršićem, kojemu sam čestital kad je otišel u Agrokor, mogel puno napraviti za daljnji iskorak Podravke. Procjenjujem da bi ta sinergija mogla donijeti tri do četri milijarde za Podravku.
FOTO: NIKOLA WOLF