Suza za Ukrajinu

Piše Vladek Antolaš Mastermind

Nisam ostal imun na ratna zbivanja u Ukrajini. Pokušal sam na sve načine da izbegnem ovu tešku temu jer se kao ne tiče Đurđevca i Podravine o kojima najčešće pišem. Povlačil sam se večeras (dok pišem ovaj tekst) po garaži, igral z cuckom i slušal dobru mužiku ne bi li me minula teška, ova teška tema. Presudila je suza koja mi je pobegla niz lice. Suza koja sadrži sve patnje mladih Ukrajinaca i Rusa koji ginu uzalud jer rat je sranje bez obzira na to ko je u pravu.

Kakve pak veze ima Ukrajina z menom, z nama? Pa evo. Danas gledam lica ljudi oko sebe i svi imaju neki nemir na licu, neku tugu. Ujutro sam stal na kiosk da kupim cigarete i teta u onoj škatulji od kioska ko da je čekala nekog da se požali na rat. To je slika Đurđevca i Pitomače di sam danas delal. Ljudi kroz svoje sudbine i sečanja na ratna stanja suosjećaju s Ukrajinom. Svi koji su bili izbjeglice i primali izbjeglice tih ’90-ih. Isto znaju da je rat sranje. Na kraju svi branitelji to znaju iz prve ruke. Najviše znaju majke i očevi nestalih i poginulih sinova i kćeri. Eto, u mnogima od vas sam ovih dana prepoznal srdžbu i gnjev da je rat i dalje nekomu na ruku. Politički pak da ne ulazim sad koliko je Rusija ili Amerika slična ili ista jer žive za rat i na industriji rata. Njihove ratove zadnjih godina u Libiji, Siriji, Afganistanu, Kuvajtu kuhali su skupa. Ukrajina nam je blizu pa nas možda radi toga i više boli.

No ja gledam i osečam samo male ljudske sudbine, nama slične koje niko ništ ne pita. Nas koje se ne pita cena plina ili koja bu vulica prva dobila asfalta. Na kraju krajeva kroz povest ratove su započinjali političari ludi egoisti čiji je ego narod naranil i napuval, a na kraju se svaki narod kaje nakon rata. Tak meni Putin zgleda, luđak, a opet ko svaki starčec koji nemre više fukati i ima moć pa svoje psihoze rasipa u ime neke važne silnaje Rossije.

Da se ne zaboravi: 11. prosinca 1991. godine Ukrajina je priznala našu Hrvatsku. Ukrajina je bila treća zemlja koje je priznala našu malu srkanu kiflu od države, zapamtite treća od svih na svetu. Slična sudba nas je trefila da se otrgnemo od federacija u kojima smo živjeli, oni od SSSR-a, a mi od Juge. Nas su tada kasapili i od nas se štela otrgnuti tzv. SAO Krajna. Danas eto Ukrajina isto ima slične probleme i ima svoju Krajnu koju vode Rusi. Njima su Rusi ko nama nekad pobunjeni Srbi, a Rusija im šalje svoj „JNA“. Danas nit je Krajna država, nit su nam Srbi mrski neprijatelji, štoviše, gosti nam na Jadranu, to je dokaz više da rat nema smisla. Neki idu poslom za Beograd, neki radi ljubavi, neki radi cajki. Eto.

Možda se je Jugoslavija mogla raskrstiti na miran način, al’ neko nije imal interesa (možda Amerika, možda Rusija). Nas se neje pitalo puno, nama su dali samo puške kak danas i Ukrajini. Vraški je isti obrazac, povest se ponavlja i žalosno je da uz svu tehnologiju i pamet mi ispadamo glupi. Zabadava se na History kanalu vrte strahote Hitlerovog pohoda jer vidim ljudska rasa neje navčila nikaj od ’45.

Rat je sranje, rat je sranje, rat je sranje, rat je govno, rat neje rešenje. Rat da bi se uspostavil mir je sranje. Ratom svi gube jer rat je sranje. Ratu treba jebat majku.

Facebook
Twitter
Email

Upišite pojam koji želite pretraživati

Na našoj stranici koristimo kolačiće (cookies) kako bismo Vam mogli pružati usluge, koje bez upotrebe kolačića ne bismo bili u mogućnosti pružati. Nastavkom korištenja stranice suglasni ste s korištenjem kolačića. PRAVILA PRIVATNOSTI