piše: Vladek Antolaš – Mastermind
Nemrem si zamisliti kak je v ovo vreme biti roditelj male dece dok pofaleva doktorov pedijatrov. Svako malo čuje se tema u javnom prostoru da nam i zadnji pedijatar odlazi. Sad jel to istina ili se ljudi samo plaše to nisam istražival, ja sam se jednostavno podsetil na moja iskustva s roditeljske strane i ono kaj sam ko dete proživel tu kod nas. Prvo nekaj kaj pamtim je dolazak u zadimljenu kancelariju de čovek u belom puši i nasmejan dočekuje decu. Dok se malo dim razgrnul, krenul je pregled z onim navek zdenim stetoskopom po plečima. Hah, onda po tem, na red je išla ona žlica limena do mandul kaj je segnula – „Zini reci AAAAAAA“. Točno se je sve znalo, samo je pitanje jel bude pikica v ruku ili v guzu.
Posle dok sam ja postal roditelj medicina je napradovala tuliko da doktor neje smel pušiti, dobil se i televizor v čekaonu z crtičima, posebna sobica za zdravu decu. Jedino kaj se neje menjalo – to je bil doktor. Isti doktor, pedijatar, lečil je sve naše generacije i istomu smo doktoru svoju decu vodili po medicinu. Prvi den dok smo našega Karla donesli doma zvali smo i njega da pogleda jel bu pupak dobro otpal. Ok, mi smo ga zvali zato jer nam je bil i sused i doktor. Došel je on i dok je Iva prvi put stigla doma. To je bilo baš ljudski i lepo od njega. Navek je taj neki naš strah za zdravlje dece on umirival i sve dotumačil. Nismo mi jedini roditelji koji su od muve delali slona dok je zdravlje dece vu pitanju. Baš je dobro žongliral z neiskusnim i mladim roditeljima, to mu svaka čast. Te blage reči utjehe i istine umotane u šalu pomogle su svima nama. Te isti doktor doživel je da je delal i v penzije, kak je naš sustav nakaradan uspeli su i njega namoliti da se vrne delat, na našu radost. Sećam se da su godinama ljudi i v subotu i v nedelju dolazili po njega doma mimo posla i navek se je odazval. Posebno su dolazili stanovnici z Kloštra i Pitomače, oni prije cirkve koji su raseljeni po celome svetu. Dolazili su svi, jer za njih i za nas on je bil jedini doktor, čovek, pedijatar. Nažalost, tri za redom tužne teme iz mojeg susedstva, no tu smo nemoćni i ti i ja, moj dragi čitaoče.
Da, dobro ste shvatili, deda Ilija je bil to. Doktor deda Ilija Minjević. Svi mi z vulice zvali smo ga Deda. Pa kad i je bil dober i na pomoć svima kak bi svaki deda svojoj deci i vnukima. Sva naša deca ga bogme nesu oslovljavali ko doktor, nego deda. Tak smo isto svi žalosni ostali kaj dede Ilije više nema. Ovo kaj je bilo poznato o njemu – da je „gradil“ Dom Zdravlja i da je širil znanje, da je vodil Crveni križ – a Bože moj, to mu je bil posel, al sve ovo ljudski i od srca kaj je donosil v našem Đurđvcu i okolici, e to je ostavština ljudske veličine kakva je deda Ilija bil. Na to se nemre čoveka naterati, s tim se rodiš. Ponosan Crnogorac po rođenju, a veseli Podravec po življenju, tak bi ja rekel da nam je on bil.
Dragi deda, sused, doktore, fala na skuvanim kavama uz cigaru razgovora, fala na savetima u teškim vratolomijama koje život nosi. Fala na realnosti i dobroti. I fala kaj si nas dural sa svim našim manama. Baš takav deda mora i biti, deda Ilija je to.
