piše: Vladek Antolaš – Mastermind
Užurbani život i ludilo današnjeg vremena opet me dovelo u jednu nezavidnu situaciju. Makar uz svemoguće kolanje informacija, uspel sam propustiti pogreb moje susjede i moje prve učiteljice i razrednice Katarine Mramor (Katice). Ovo pišem možda kao ispriku kaj nisam prisustvoval ispraćaju, al najprije, eto, pišem svoja sjećanja na najdražu učiteljicu i susedu. Tak da nek se ne čude čudom neki obrasli ljudi zakaj svoja sječanja pišem u prvom licu, no to sad neje tema. Prvi dan škole, daleke neke ’81. godine, skoro pa za vreme druga Tita. Morete zamisliti kak sam u čudu i s nekim pozitivnim strahom gledal u novu osobu u našem djetinjstvu koja nam se predstavila ko naša učiteljica. Bila je to osoba koja se, evo, pamti za cijeli život i koja nam je doslovce obilježila djetinjstvo i pokazala put u život. Ona je vješto rasključala naše male glave te nam dan na dan (po našim individualnim mogućnostima) te iste tintare punila znanjem. Ona nam je donosila prva slova, prva razumijevanja i prva ozbiljnija bojanja da se bojicom ne prejde prek crte. Sve je to bilo umotano u jedan prijazan i smiren nastup. Sad baš da se setim, možda je njena smirenost koj put i izgubila bitku, jer ipak smo bili dost živa deca, možda je de koj put mene pocuknula za zulufe, no znam da je Dula dobival svaki den. Da sam i ja trebal dobit više vidi se po mojim tekstovima, jer Č i Ć me baš nejde i nejde.
Osim te neke dobrote i muke koju je ulagala u nas male vragolane, najviše se sećam one natapirane frizure koja je doslovce bila postojana od našeg prvog do četvrtog razreda. Pa pozlačeni okviri na naočalama, narukvice i lančići, broš je bio obavezan na kragni štofenoga kompletića. Do tad nesem videl nalakerane nokte. Mislim čak da su se učiteljice natjecale koja bude lepše oblečena došla. Takvoga kaj nesmo imali doma videti jer su naše mama bile više poljoprivredno-radnički look. Vu to je vreme titula Učiteljice nosila dostojanstvo, ponos, važnost i bila je na ceni v društvu. Zapravo, sve curice iz razreda su sigurno jednom maštale da postanu Katica Mramor, a mnoge su se pored nje i odlučile za život u učiteljskom pozivu i u radu z djecom.
Takav pozitivan stav i svakodnevno guranje i guslanje znanja mladim otvorenim glavicama je stvarno za reči iskreno fala. Kak u današnje vreme stvari stoje i kak je učiteljski poziv postal manje vredan i podcjenjen, to je stvarno za neku drugu temu. Ovakve osobe ko Mramorina, Šogorička, Đoparina i Kolomazina (kak smo ih „ilegalno“ zvali) bile su četiri asa naše generacije i naš prozor u svijet znanja i bontona u vremenima dok su se ljudi još jasno i glasno pozdravljali na ulici sa „Dobar dan“ . Eh sad, koliko su uspele i koliko nam je ostalo u glavi, to nekima od nas neje za falu. Katica mi je kasnije kroz život znala reči na moja divljanja, loše odluke ili psovke koje su mi navek na jeziku – „To se ne sjećam da sam te ja učila!“.Jedino kaj mi danas ostaje je reči na glas u ime svih generacija našim i vašim divama minulog vremena, našim učiteljicama, FALA! Drage i voljene učiteljice, vaš trud neje bil uzaludan, vaš ulog u naše živote je mnogo veći nego si vi same priznale.
Fala Katarini Mramor!
