piše: Vladek Antolaš
Eto, kak si baš Bog oće da moram pisati za redom dve slične i naoko iste, tužne teme. Vreme neumoljivo u prošlost odnosi događaje i ljude i daje nam na razmišljanje o našoj prolaznosti. Eh, kaj da vam velim, ode još jedan moj sused, svima poznat i kulkima drag. Čovek mag za utuviti Ohmov zakon u usijane glave. Za dotumačiti koliko kilometar ima metara, a na vrh svega učiti decu učenju i dosljednom radu te poštenju. Mimo sve patetike, da si budemo jasni, nismo ga svi jednako voleli jer smo dobivali i batinom koja je iz raja izašla, no opet po zaslugi. Bilo je tu šiba na biranje, no takva je bila metodologija u nastavi i obrazovanju tog vremena. Shvatili ste i sami da pišem o Marijanu Paniću, našem (sad pokojnom) učitelju fizike i matematike. Pišem o čoveku koji je svakom, pa i tulavom detetu, dal šansu za 2, dal je čak i pitanja za tu dvojku koja budu u ispitu i to nesu mogli navčiti. Pa i jedinica je bila ocena za takve jer se menje od jedan neje moglo napisati v imenik. Ko je imal 2 bil je sretan, ko je imal 3 taj se već mogel faliti okolo jer je Panić znal za 4, a Bog za 5. Tak je on nama tumačil vrednovanje znanja.
Iskupljenje za „kolce“ dolazilo je v jesen, dok se išla kukuruza brat na školsku ekonomiju, de se za berbu kukuruza dobila petica ko kuća. To je jedino de je sako dete moglo dobiti 5 i to je dokaz da je naš Panić povrh svega cenil rad i poštenje. Eh, da mi je još jemput brati tog kukuruza v te megle, za on sendvič i čaj pa čak i kuvanoga vina malo fkrasti od učiteljov. Tak je Marjan propovedal rad i poštenje na dnevnoj bazi i pripremal mlade ljude na surovu istinu o životu. Hah, lik je i obično tačkanje drv pretvoril u zabavnu igru i takmičenje pa je sve bilo vedrije i veselije, dok je doma to isto tačkanje drv bil smor. Svako ranje mojeg 7. i 8. razreda počimalo je s našom utrkom u brzom hodanju od kuće do škole. Bože kak je te čovek brzo hodal. Ili to ili biciklom – onem kaj je navek bil parkiran pod oblokom kabineta fizike.
Znači ovi redovi nisu ni približno dosta da se prisetimo svega kaj je Panić delal za našu malu zajednicu, poklonil je život društvu u slojevima od izviđaća, pčelara, ekologije i ko zna čega još. Nama je ostala vrednost tog njegvog života, a ostale su i širom posađene ruške Đurđevačke trorotke, koje je on zdušno rehabilitiral od zaborava i sadil okolo. Imal sam tu čast z njem posaditi tri takve ruške tu na Farbarovom bregu. Ako oćemo baš iskreno, bilo je lepo videti velečasnoga na sprevodu jednoga okorjeloga komuniste i antifašiste (danas socijaldemokrat bi se zvalo), možda malo i čudno, no ako shvatimo da je i onaj čisti komunizam (ne Yu socijalizam) najsličniji Isusovom učenju, de bi svi bili ravnopravni, onda i to ima smisla. Pomirenje na kraju puta. Otišel je Marjan k svoje Mire s kojom je bil prst i nokat cel život. Koliko tužno, toliko i veličanstven i normalan događaj koji bi se mogel tumačiti kroz biololigiju i fiziku koju ju taj par propovedal i promoviral u našem školovanju.
Evo ljudi, ne znam kak vi, al meni bude sigurno falel onaj glasni pozdrav našeg Marjana, glasno i srdačno upućen svakom ljudskom biću. Pa evo i tebi, sused moj, od mene isti takav – HAAAJ HAAAAJ!
