piše: Vladek Antolaš – MASTERMIND
Jedan aspekt gradskog života kulkima od nas je miljama daleko i neprimečen jer svi živimo pretežno u hižama i menšim stambenim jedinicama. Živeti v hiži je kuliko u prednost, tuliko su i zahtevi održavanja vekši i skupleši. Imati hižu je super, no trošek je baš skorom da si negde čovek i stanarinu plača i da ga zaboli dupe dok mu roleta otpane. Dobro, matematički je jedno, a neka sloboda svojega dvora je drugo. Nesu švabe ni ludi kaj ih velika večina nema svoj stan nit hižu. Lepo nam je biti zavidnima dok švabe na more dolaze i troše peneze, a mi kao nemamo nigda poprav za hotel, al moramo biti svesni da te isti švabo ne bere brigu za tlakavce vu dvoru nit ga jebe kaj mu pipa kaplje jer to sve nešče za njega odela i plati majstore z stanarine.
Mi bi i jedno i drugo. Neje tajna da su se za komunizma veeelike hiže morale zidati, no konačno je toj modi došel kraj. Meni se negdar stari Jacob Langedijk čudil da imam vekšu hižu od njega, a idem trbuhom za kruhom k njemu v Nizozemsku delat. Te iste tekovine civilizacije i komunizma su tak v Đurđevec donesle i višestambene zgrade za stanovanje kak su „Niz 1 i 2“ , zgrada „solidarnosti“, zgrade Staroga kotara, zgrade pri vrtiću, zgrada „MTČ-a“ , “plava“ zgrada i slične. Sad smo svedoci i novih POS zdanja i privatne inicijative zgradarstva, al to sad neje tema. Zaprav, sve zgrade združenoga življenja su mi došle vu fokus pisanja posle kak su mi kulki pripovedali o veselju življenja v njima. V njima bi čovek rekel da bi se trebalo jeftineše i više bezbrigaša živeti. Režije su menše, a trošek održavanja se razreže na sve suvlasnike i akumulirano se skuplja v stambene pričuve. E tu dolazi do migoljenja i problema. Slovom zakona sustanari su morali ,konačno, početi plačati pričuvu.
Tu su se prvih godina natepli kulki malverzanti i paraziti koji su ne retko spraznili račune pričuve i dali si gasa. Posle se ipak tržište ustabililo i večina zgrad je pripala pod jednu Belovarsku firmu, no ni to neje dugo trajalo. Naime, kak znamo, naša gradska vlast je kak Vegeta i v se se meša pa je pala odluka ludog kapetana i gospodara svemira da Komunalne usluge zajdu v biznis „zgradarstva“. Tak se osigurala lova za domaću firmu da laganini delaju ostale posle jer dok lova kapa more se dulje džaba lebariti. I tak su ljudi po zgradama upali u novi probelm i novo „ropstvo“. „Grad“ je preuzel taj dio biznisa uz neviđen politički orkestriran pritisak na stanare i još vekši na predstavnike stanara.
Dobro, ljudi su pristali u dobroj vjeri i nadi v domaće ljude, no eto, dobili su sličnu figu frišku. Stvari ne funkcioniraju jer Komunalne usluge grada nemaju nit majstora nit vremena za široku lepezu potreba stanara. Prijeli su se posla kojemu nesu dorasli. Ruku na srce, ne stignu ni pokositi po selu, a de bi stigli črepe menjati, žlebe čistiti ili pak složiti stubišnu rasvetu. Najžalosneše je to kaj su v „Gradu“ znali da nemaju pluća za te posel dok se v njega ulazilo, a sad to vide i preveslani naivni korisnici usluga. Dve-tri nove gizdave fasade ne znače da su problemi rešeni i da se more sve potprti z letvom i dva zabijena čavla. Kao budu došli posle ili pravi majstori. Dan kad se je „dragi vođa“ setil i taj dio kolača prisvojiti održavanje zgrada v Đurđvcu je vu vodu opalo.
FOTO ilustracija
