piše: Vladek Antolaš – MASTERMIND
Ovaj tekst ako čitate zaprte glave i slepo gledeči, onda bolje najte, jer je tema škliska. Škliska je za teško pokretne mastodonte koji vole utabane staze i misle da su na pravomu putu, al eto mene da pešem takve med debelo krzno, nebili se nešče na vreme obudil i preglenol kaj se moguće događa i kaj se more dogoditi. Po meni, a i po razgovoru z kulkim ljudima koji vole i žive za našu Legendu, nailazi vreme de je Legenda se menje naša. Ovak, da se razmemo, uopće se ne sudi scenskoj izvedbi Legende, koja je i dalje umetnički i vizualno nadnaravna i prelepa. Legenda za koju smo mi naviknuli da se menja i usavršava ide stalno napred, no to ima i svoju cenu.
Zaprav, baš je zgodno povleči paralelu između Legende i nogometa v našem Đurđevcu. Kak je bolji rezultat, tak je se menje domaćih ljudi pri vrhu realizacije tog uspeha. To je valjda prokletstvo prve lige za male sredine kakva smo mi. No jel to baš toliko bitno da se na jasle dopeljava sve više stranskih igračov, e to je dilema ovoga teksta. Kak v nogometu, eto, tak i v Legende sve se više cene stranski „igrači“! Ok, trener (režiser) ima puno pravo da bi dobil vrhunski uspeh postaviti na glavne pozicije igrače (glumce) mimo našega lokalpatriotskog bazena pa to i dela i rezultati su velebni. Po tom ključu došel bu dan da nit Starica nit Kapetan nebodo domaći ljudi, pa čak možda ni Miškina ni on drugi. Ajd, vojska Turska je odavno već z cele Hrvatske i to je baš lepota i naša Legenda nadjačava i precenjenu Sinjsku Alku jer oni tam baš samo strogo domaće primaju, no po razgovoru po našem javnom dvoru, neje baš ljudima predrago da se i glavne uloge se više daju „strancima“. Sigirno ima i kod nas kreativnih mladih ljudi koji perfektno govore đurđevečki, no nesu u vidnomu polju trenera jer on ipak, ruku na srce, živi daleko. Znači ovo stvarno neje sud, nego evo, plasiram temu da se lepo raspravi.
Drugi del ove dileme (teme) je taj da se v tekstu sve više pojavljuju reči koje su domaće kilometrima daleko od Đurđevca. To sem i ja primetil, koji sam i sam dotepenec v Đurđevec, a bogme su me na to i starosedioci opomenuli. Autor teksta donosi širinu i nameče jedan širi krug podravskog govora i stare zaboravljene reči i to je njegovo umetničko pravo da smo si na čisto, no nekak dok se sluša, neke frlje tu ne pripadaju. I tu bi se evo mogla malo lomiti koplja.
Zaprav, možda bi se z Legendom trebalo više baviti tu doma i na vreme jer eto, osim ovih laganih brig koje ja popitavam, ima nekaj kaj se nanović događa jer se pošteno posle cele Picokijade ne sedne za stol i ne raspravi kaj neje bilo ok. Malo ko da nas prestigne ta Legenda i dojde pre rano sake godine. Nama je trebalo 5 let da se skopa graba za kable, al se eto skopala jer sem ja popikaval. Zato i velim da je Legenda negda ko spori i teški mastodont. Oko Legende se živne taj zadnji tjeden, a sve se zakuva tek dok nahrle znani i neznani gosti pa se zarati oko smeštaja v Hotelu i ko bude bolje omastil brk na naš trošek. Ok, zločesto od mene, al to je realnost, a mi ovak dobri i gostoprimivi sve pretrpimo za našu Legendu.
Eto, samo jedno razmišljanje – do koje mere je Legenda naša?
