Piše: Vladek Antolaš – MASTERMIND
Pomno ja pratim dve skupine penzionera. Jedna je u Đurđevcu, a jedna v Bjelovaru (bokte). Dok njih vidim, najradije bi mam i ja v penziju. Zapravo, dugo mi je već ideja da odem v penziju sad dok još morem uživati, a posle te 64. godine života lagano na posel do smrti jer je očigledno da retki uživaju u penziji po sadašnjem sistemu. Ima još jedna istina o penziji. Neje bitno s kolko let se ide v penziju, nego je bitno koliko penzija čovek uspe dobiti. Idealan primer
ove teorije su kulki gastarbajteri koji su se pobrali v Njemačku i tam celi život šparali, jeli paštete i klimali kak znaju samo da se dočepaju penzije pa da se vrnu na domaju v Lepu našu i tamam to dožive i vruše se, a poštar je z prvom penzijom bil iza zavoja. Ova promatrana skupina penzionera z Đurđevca (nebum ih imenoval) mene saki den motivacijskim govorima „nateravaju“ da odem na posel. Reko lepo od njih da mi dižu radni elan, ali skrivena poruka je ta da se zapravo oni boje da ak ja nebum delal, a isto tak i svi „mladi“ ko ja, da im mirovinski fond ne presuši. To je njima motiv. Svaki penzioner navija za posel, bez obzira ako se za svojega radnoga veka neje ni sam pretrgel od posla, no sad zdušno „teraju“ delat kaj se bude v državnom kotlu skupilo i za njihove penzije.
Nemojte se čuditi ak vam povedam da tak i ovi z Bjelovara (bokte) isto nemru zmisliti radnoga čoveka koji se za radnog vremena zavrne v birtiju. Dobro, glavne teme su im još i sečanja kak su oni negda delali još za Jugoslavije, a zapravo su kulki čekali da zakolju janje ili struse neko sindikalno prase. E to su, vele, bila vremena. Morem vam reči da po kavama koje ja obilazim slabo ima ovih z „poljoprivrednom“ penzijom. E sad, dal je razlog taj da su im penzije stvarno premale ili su tuliko zdelani pa z podrtim kukom i kičmom nemru do birtije. Možda su jednostavo čak v onoj skupini z gore navedenim gastarbajterima pa penziju jednostavno nesu doživeli. To vama prepuščam da presudite. Uglavnom, više penzionera na kavaj je z državnog sektora, činovniki, milicajci i de koji stari majstor.
Ma neje slika tuliko ni loša, jer evo, negda su se penzioneri prek zime greli v ambulantama dok su ko fol bili betežni, a zaprav su se samo pritapljali, a sad ih vidimo po kavama. Znači neje loše. Znam jednoga-dva koji i z penzijom stane još kupuju, no ti su onda stvarno bili vredni, a još su i sad. Nekima je pretvorba dobro donela, a nekima partijska knjižica. No ja ne sudim, samo promatram. Evo, neki den se jeden v Bjelovaru (bokte) menil kak mora auta menjati, al ne zato jer mu je strul, nego zato jer mu je preniski za sesti pa bi si đipa kupil da sedi na visoko. E još ima i „najgora“ verzija penzionera, al zato ne manje simpatična, a to su penzioneri lovci koji sad više ne vide na daleko pa im je preostalo pripovedati kak su negda streljali, a sad pucaju ćorke. Eh veli pesma „Kad sam bio mlađan lovac ja“. Dobro, ima i naftašov terencov koji žive na stare slave, al to neje sad tema. Drugi koji put budem pisal i o penzionerkama, da se razme. Kaj velite, jel lepo biti penzioner v Đurđevcu? Pozdrav evo svim penzionerima i iz Bjelovara (bokte) i iz Đurđevca, uz molbu da ne nose novine z birtije doma!
FOTO ilustracija
