Piše Vladek Antolaš Mastermind
Naš KUD Petar Preradović ožel je prvo mesto na festivalu folklorne koreografije u Belom Manastiru pa ak je prvo mesto, onda je to i zlato.
Čestitam!
Čestitam plesačima i sviračima, čestitam Kristini Benko Markovica kaj tu decu navađa, čestitam i Bobovčanu kaj tu čeljad hrani i krijepi (z lovranskem), čestitam i vama dragi roditelji koji kao i ja taksirate na probe i faldate suknje prije nastupa.
Jeste li vidli dragi ljudi kak se skoro pa jednostavno moru ostvariti vrhunski rezultati? Ipak je sve to s puno truda i znoja, mašte i treniranja, baš tak kak se jedino more napraviti velika stvar. Ima jedan tajni dodatak, a to je družba. Oko folklora se naime stvorila čvrsta družba, ekipa, jedna kohezija, a na vrh svega, ja imam dojam, da se svi ludo zabavljaju na tom folkloru. Dobro, ajd, neje navek zabavno ponavljati iste stvari jer je Kristina neupitno zahtjevna po pitanju koreografije, ali zato je bonus ono prije i posle probe.
Lepo je još to da dok netko napreduje, svi su zadovoljni i ako ode u vekši KUD nišče neje zaviden nego svi sretni. Kudovci vam senjaju da odu u Lado ili I.G.K. ko nogometaši u Real.
Možda nama koji dojdemo na godišnji koncert povodom Dana grada u novouređeno (a skvrčeno) kino izgleda pod normalno da su naši kudovci dobri ili smo malo omađijani jer su to naša deca ili smo pak omamljeni od psihodeličnog tepiha pa nejdemo dublje u analizu lepote nastupa našeg folklora.
Ja vam budem sad rekel kak to ja vidim jer po svetu se dosta zbog posla susrećem s raznim kudovcima i nastupima. Kad bi malo bolje odškrinuli vrata tog svijeta, onda bi vidli da mnoga od folklornih društava se zapravo baziraju na spletu kola popunjenih penzionerima, naročito u manjim mjestima, a mahom su to same ženice i de koji ded. Često nama na pozornice dojdu takvi uigrani folklori da bi im najrajše odštekal mikrofona. Točno vidiš da se niko neče stati pred mikrofon jer znaju i sami da tule, a ne da popevaju.
No nema veze, i to je u narodnom duhu i predanju jer radi toga folklor i postoji, da se obični mali ljudi druže i prenose duh veselja i ljudskog kontakta pred publiku, a usput u tome i uživaju.
Znači budemo slobodno zaključili da mi u Đurđevcu imamo Rimčevu Neveru od folklora. Imamo takvo bogatstvo, a z njem se premalo falimo. Baš sam gledel na stanicam Turističke zajednice grada Đurđevca tek kratki opis i slike iz 2015. godine. Kaj se more kad su kod nas hit deve, konji i biciklini.
Kruna ove scene i ekipe naše nematerijalne kulturne baštine su naravno Đurđevčice koje redovito falimo trncima kroz kičmu i suzom u oku dok puste glas. Mal ne poželiš da ti na sprevodu popevaju kak je jaka emocija. Ja ih još nesem v životu slušal da se nesem naježil. Dok one zapopevaju ja vam vidim miris zemlje, čujem ftiće koji glasno bude majku šumu zorom ranom, vidim pokojnu baku z toplem kruvom i velike bele zube svojega jape dok se naširoko smeje tam negde na svate dok su popevali „Podravino moja mila“.
FOTO Grad Đurđevac
