Piše: Vladek Antolaš – Mastermind
Po prvi put pišem o čoveku kojeg nisam poznal osobno, možda kroz život tek neki pozdrav u susretima iz vremena dok sam se smucal po kulturnim događajima našeg grada.
Jednostavnost je tog čovjeka isticala pred drugima. Petar Petrović je onaj z biciklom, to je onaj kojem znalci oštrog kritičkog oka prilaze i koji mu se dive i klanjaju. Moju pažnju je taj beskrajan umjetnikzaokupil onom osebujnom pojavom, bil je svoj, kak bi rekli po domaće. Ne pišem o osobnom i karakternom jer to je privatni prostor svakog od nas kojeg znaju samo bliski. Inače, u našem gradu je bilo i ima dosta tak “svojih” jednostavnih, potrpnih i radišnih umjetnika, ljudi iz naroda. Svi redom naivni i originalni po izričaju, a nimalo naivni po životnoj mudrosti i doživljenim vremenima pretočenih na papir razapet na štafelaju, na papir koji prima riječi direkt iz duše. Ima naravno onih koji i kajdanke pune domaćim notama i hoblaju kipove iz drva, a u mojem ovom osvrtu svima njima bi baš Petar Petrović mogel biti zaštitni znak. Gospodin naive i domaćeg stava. Ko je god videl njegve štokrle, škednje, brege i ambare mogel je doživeti ono neko vreme, neko minulo vreme dok je stvorenjima miris crne tople zemlje još nekaj značil, a ta stvorenja su se ponosno nazivala težakima.
Tak se je za jednu Picokijadu moja prijateljica s mora zaljubila u dve slike izložene na zidu galerije Starog Grada i u ushitu rekla – Ma ko more ovo nacrtati. Vlado, ko je ovo nacrtal? U potpisu slike bilo je Petar Petrović.
I baš kak puno stvari se dogodi u životu dok se moraju dogoditi, sretnemo mi tih dana Picokijade tog z biciklom i na prvu moja Dalmatinka nije vjerovala da neko gotovo stopljen s okolinom, isti, normalan i tih može tak nekaj narisati.
– Vlado, pa taj čovik ima zlatne ruke – to je bila ta ljudska reakcija tog trenutka kao i svakog od nas koji smo ikad pogledali i doživjeli rad umjetnika Petra Petrovića makar ga nismo poznavali.
Stručno oko more se zadubiti u svaki njegov rad i pratiti svaki potez kista na papiru i odgonetnuti zakaj je baš tu tepka ruška a ne breskva goričarka ili dal je potez kistom živčaneši jer mu je se guma na biciklu te den opustila, a mi smrtnici moremo samo reči da je lepo, magično i da slike zrače i privlače. Tak sam vam i ja eto ostal kupljen radom i pojavom tog divnog čovjeka. Ima nas zapravo puno više nego mislite koji smo se ovih dana posebno u sebi naklonili nakon što nas je veliki Petar napustio, u to sam siguran. Neki zbog slika, a neki jer je zasviral harmoniku i to su doživeli ko posebni događaj, od domaćeg srca za domaće duše.
Nama je prirodno osjetiti dragost koju te slike donose jer smo z ove grude i nostalgija nas veže za rupce naših baka i na grbava držalja težakov dok kolaju gorice, no Petar je „kupil“ i srca publike koja ne pripada tu geografski i to je blagost na koju celi naš kraj more biti gizdav i zahvalen. Petar Petrović je bil čovik zlatnih ruku.
FOTO: Grad Đurđevac
