Piše Vladek Antolaš Mastermind
Vele stari i mudri ljudi da je smrt jedina pravedna stvar na ovome svetu i ilovača poravna i reši sve brige i bolesti. Ona ne dela razliku između bokca gole riti i obundanog gazde pod futranem škriljakom.
Na Sesvete se setimo nekih dragih ljudi koji su minuli z ovoga sveta i spasili se krize inflacije. Ne veli se zabadav da Bogek navek najbolje i dobre zeme k sebi, a nas musavce ostavi da se koprcamo u talogu života i vremena koji je sve debleši i žmekši.
Ide nam kak ide, malo se hoda, puže pa čak i gmiže, a sve prema istom cilju, a to je uznesenje naših duša v nebo i raj (ili ako ste ateist, onda da vam se zmeni energetski razred i molekularni kod). V ovom životu nam je cilj sresti koji sretni dan da nam osvetli sve one žmekše dane, cilj nam je imati i upoznati osobe koje nam isto tak drže luč i putokaze na našim životnim putevima.
Baš je blagdan Sesveta dan kad se moremo zapitati na koga i kaj mi trošimo vreme i život i kam teramo. Kam ti voziš, dragi čitaoče?
Ljudi često vide konačno rešenje u crnoj mramornoj tabli koju si još za života oglancaju da im bude na spomen i da ih se neko seča dokle kamen dura. Takvi si na spomenik napišu ne samo one godine i imena, nego zlatnim slovima objavu da su: „Spomenik podigli sami za života“. To delaju da se ne bi iz zagrobnog života osečali dužni nekom za komad kamena ili ih je samo strah da nisu ničim zavredili nečije sjećanje na ovoj crnoj zemlji!?
Da vam se ne dogodi da samo kamen bude spomen i da vam krizanteme na grobek ne hite „sela radi“, trgnite se na vreme i krenite svetlit put nekom oko sebe. Pomažite ljudima, veselite ih, ljubite, grlite. Tek takvi se morete malko nadati da vam se duše nešće bude setil na ove dane duša.
Nemojte težiti da vas se sečaju po spomen kamenu jer kamen ko kamen je zden, al još zdeneši ako pod njega porinu zdenu dušu pokvarena čoveka, na takvom kemenu niti sveća neće poprav goreti i opuhne ju zdeni vetrić.
Ja dok obilazim groblja koristim priliku prisetiti se dobrih ljudi, onih ljudi koji su dotakli neki sretan dan mojega života i zbog kojih je i moj život smislen zbroj dana provedenih na ovom svetu. Mislima na događaje i suživot s dragim nam pokojnima indirektno dobivamo upute kak bi mi trebali. Svak od nas dobije taj neki recept o smislu života na uvid u trenu kad palimo sveču tom nekom.
Dovoljno je da kopiramo dobrotu koju osetimo i koje se prisetimo nad grobom osobe koja nam je sva dobra davala i kojoj nebumo cvetje samo tresnuli na tablu, već dostojanstveno i lagano polegli na spomen.
Sitnice darivanja i dobrote za života su ta razlika koju možda netko bude i za nas osetil dok nam dojde sveću palit. Zato vam ja predlažem da uspomene na sve dobre duše koje budete kroz suze i smijeh pokupili ovih dana obilazeći groblja pretopite u minijature veselja za trošenje na svoje bližnje i okolinu. Svrha celog ovog blagdana i obilaženja posljednjih počivališta je pretvaranje sjećanja na naše pokojne u živa djela prema živima, a nikako nije utrka na kojoj se pokazuje raskoš celofana umjetnog cvetja i novih glancani tesnih cipela.
Nikad neje kesno za dobrotu.
