piše: Matija Dolenec
No stvarno, v ribičiji je naša budućnost, a i med biciklisti. Ne, nije to sad pak ona spika „v ribičiji je duša, autentično življenje“ i takva sranja s kojima vas hranim skoro deset godina. Ovog puta govorim o eurima, o turistima, govorim o izborima. Idu izbori, ide govorancija o brzoj cesti. Što nam kaj ni napravil, jel nas mrze ovi u Zagrebu jer smo komunisti i slično. Jebala vas brza cesta već dvajst let, jebala vas grubo. Ja se bojim dok se jemput brza cesta napravi, da se više niko ne kandidira, da nebu opće kampanje, jer brza cesta je došla i kaj ve…
Niko se još nije, barem od ovih kaj bi mogli pobediti za župana, setil reči nekaj o čemu se već ne pripoveda od Hamurabijevog zakonika. Kao da su svi išli na tečaj „Sprečavanje inovativnih misli“. Kaj ne bi mi mogli imati i nekaj svoje? Najgore kaj već imamo. Imamo desetke jezera, imamo Šodericu Čing Lingi, imamo Dravu u primordijalnom izdanju. A ne, mi obnavljamo nekakvu ruševinu koja bu okružena solarnim panelima, a slogan bu: „Dojdite k nama, nudimo ništavilo“. V isto vreme, ribolovni turizam po Europama cveta, bogati ribiči spremni su dati bogatstvo da par dana borave u bogatstvu koje nam je dano u vidu Drave i kaj je iskopano, kaj se tiče šodergrabi. Švicarki biciklist kozmopolit dal bi svoju tvornicu rupičastog sira da se more malo prepelati kraj europske Amazone i da odsjedne u hotelu okružen dabrom, jelenom i jazavcom. Ima on toga i u Švicarski, al bi došel i sim k nami. Na naše grabe, vječna radilišta koja se nikad ne saniraju, stoje prazne ili se tam Joža i Štefina svade čiji je koji sprud. Z biciklom se pelaju samo oni kaj su vozačku zgubili il ju neću zgubiti i križevački zamjenik gradonačelnika. A mi uz Dravu i Muru imamo desetke jezera na malom području i uz to sve to odzvanja neiskvarenošću prirode. Živimo v Podravini – u PoDravini – za Boga miloga. Nije nit čudno kaj 80 posto Hrvatske misli da je Koprivnica v Zagorju. Misle zato jer se nismo izborili da smo po nečem poznati. Da nema te Podravke, mi bi bili poznati jedini po tom kaj niko ne zna za nas. Smo kaj ona plemena v Amazone (evo pak Amazona) kaj hiču koplja na helikoptere i kaj se niko z njimi nigdar nije spominjal. Istraživači bi svedočili nekakvim čudnim ljudima kaj su na njih hitali kamenje, a fala Bogu šodra imamo, i vikali: „Brza cesta! Brza cesta!“
A dragi Bože, pa kak je do toga došlo. Mi bi se trebali prijaviti za nagradu za najbolju status quo regiju, pod sloganom „Inercija je naša ideologija“. Ima tu nekakvih projekta, ali se kreću brže neg red za kupnju ulaznica za Thompsonov koncert. Ova tema bila je jedna od onih u ribičkim pričama prije deset godina i ništ se nije premenilo. A budući da se ništ nije premenilo, evo kaj smo onda zaključili. I to stoji i sad…
Znam da su se moji Zerpovci čudili Austrijancima i Slovencima koji su došli na ribolov, na malo jezero blizu Botova, kak imaju skupi pribor. „Štap i rola, vrede više neg’ moj auto“ – začudil se je jedan od domaćina. No još više nego mi njihovom priboru, čudili su se Austrijanci kad su saznali da u blizini nema nikakvog restorana s ribljim specijalitetima. Zapadni bogataši u nevjerici su lutali Šodericom i bezuspješno kucali na vrata oronulih Tomislava i Motela (Plave lađe), mjesta gdje se nekad mogel pojesti izvrstan pečeni smuđ, ali i prenoćiti (bilo je takvih restorana u okolici i više, no većina je propala). Na kraju su bokci žvakali sendviče s tirolskom salamom koje su kupili u Drnju ili Đelekovcu i doma otišli s podvojenim osjećajima i lošim zadahom. Vidli su predivnu prirodu i na malom području izvrsne ribolovne vode. Euri su im z džepa skoro sami skakali, ali nisu ih imali gde potrošiti. Također, bili su sretni što su za sto kuna (koliko dođe dnevna ribolovna dozvola), mogli loviti na toliko voda, no svakako je nedostajalo neke kvalitetnije ponude.
Samo nek mi ve nešče reče da nije na politiki da restoran otpira, mam bi ga po lampi vudril. Pa i nije, al je na njoj da stvori uvjete.
