Piše: Vladek Antolaš – MASTERMIND
Dost se pisalo da Hrvati najdulje u Evropi žive z roditeljima i to je podfutrano z brojkama da v proseku čak do 33,4 lete živimo z mamom i japom. Dost smo dugo, reklo bi se, pod maminom suknjom iliti pod japinem krovom. No ja to vidim drugač. Čemu sva sčuđavanja i zakaj bi se navek ravnali prema Evropi? Da nam neje lepo z mamom i mi bi se valjd prije odselili. A kam bi se mi jadni musavci genuli zaprav? Nikam.
Dok čovek vidi kuliko novac košta gradilište, komunalni doprinosi , priključki i svi paperi i nacrti, a još nesi lopatu pipnul, mam je mladom čoveku muka da bi se nekam od mamice odselil. Na sve to ti se smrači dok naračunaš cigle, građu i majstore, a tek si „pod krov“ došel. Muke tek kreču z centralnem, stolarijom, kupaonom, podima, a de su kvake i firange na kraju.
Plaće male, sve skupo, a mi bi ko Švedi da nam deca odu proć z 19 let od stanja. Nejde to tak niti pe do skoroga. Em se dugo studira em dok se mladi idu ženit ne pomišljaju nekaj zidati jer brak potraje i menje neg se fuge v kupaone osuše. Sve su to problemi makar problema nema. Evo i mene v mamine i tatine hiže, a tek mi je 48. Naši su za komunizma kasarne zidali i gledeli da bi familija ostala na vrpe i, da se ja sad odselim, kaj bi moja majka v 200 kvadrara sama!? To je živa istina i pri nama se ide linijom manjeg otpora jer nama je to v krvi, ipak smo mi Hrvati.
Razlog više kaj je nama normalno da se ne selimo je i to da smo svi dugo kroz povest bili sirotinja i da smo bili na vrpe jer je na gruntu trebalo težakov i deca se nesu rastepala okolo. Deca su bila pri nama blago i zalog za budučnost imanja. Dublje u povesti, deca na vrpe značila su i više vojnikov graničarov dok su još Turci nadirali.
Lako Evropi srati kak bi mi morali živeti jer, dok smo se mi z Turce klali i čuvali grunta z goli život, oni su vu to vreme rešavali crnce po kolonijama, vlekli zlato doma i delali si temelje da bi im deca denes mogla biti samostalna. Eto, i z te povesne strane treba gledeti na „problem“ nenapuštanja roditelja. Biti doma nam je zapravo v krvi i to je dio naše nacionalne baštine koju treba sačuvati.
Prosek godina je još i dober jer Hrvati ne napuštaju roditelje, već roditelji napuštaju decu nakon kaj crknu posle celoživotnog crnčenja i robovanja kvalitetnom sistemu rada i socijala. Sretniji dožive i dve do tri lete penzije i onda tek moru skrbeti.
Napuštanje roditeljskog doma u Hrvata i osamostaljnje je na dan ostavinske rasprave pokojnih roditelja. Na žalost, tek se onda v proseku stiče prva nekretnina nas „mladih“ Hrvata. Ma kakvo osamostljenje i odlazak sve dok se poštivaju roditelji. Moreš otiti jedino v zetstvo k punici, a nazad k mami jedino ako punica z preterano Vegetom zasipava, a tebi škodi slano.
Onda, gda ste se vi osamostalili?
FOTO Arhiva/ilustracija
