Vremena se mijenjaju i došli smo do toga da je ribolov popularniji i od nogometa. No dobro, smirite se, sve bum objasnil. Idemo malo reciklirati i videti kaj sam napisal prije nekolko godina. Onda smo se spominjali koja je razlika između ribičije i nogometa. Govorili smo o amaterskom nogometu i onomu kaj se tiče selski klubi. Puno teorija se čulo. Nogometaši su pljuvali po ribičima i govorili su ribiči komedijaši, ali i samotnjaki, koji jedva čekaju da se maknu od ljudi i celo vreme bleščijo u vodo. Nogometaši su poentirali (a kasnije i penetrirali) da su i cure ipak malo više lude za nogometašima neg za ribiči i da na ribičkim natjecanjima nema v gledateljstvu nikoga, a pogotovo ne pripadnica lepšeg spola.
– Gda si čul da nekakva Ivana, Danijela ili kaj ti ja znam, Gordana, viču: „Bravo, bravo, primi još jednoga šarana Štefina!“ Nikad nisi, a niti neš to čul. Dojdi ti na nogometnu utakmicu v nedjelju pa buš videl kak se navija i naslanja na ogradu, s trapericami tak uskim kaj ti tlak mam poraste. A što tebe na tvoju tekmu dojde glet, jedino mort pijani Mirkina, koji je tam slučajno zalutal jer se zgubil – govoril je Goranina, strašni nogometaš, svom pajdašu ribiču Štefini.
E, ali vremena se mijenjaju i seoski nogomet ostal je bez publike, a vidim da sve više žene djevojaka ide na ribolov. Sad si sigurno mislite „pa to je laž, i dalje ima lepih cura na utakmicama“ i to je istina, ali taj broj se smanjuje. Zakaj, pitate? Pa zato kaj seoski nogomet više nije kaj je bil. Više nije „modus vivendi“, a to je fraza koja se upotrebljava dok imate potrebu naglasiti kak ste pametni, a znači da je nogomet nekad bili pokretač života u selu. Bilo je čast biti tajnik ili predsjednik, bil si frajer ako si tam igral, i bogme si pred curama zgledal kaj nekakav grčki bog. Nekad je pionirima bila čast skupljati lopte na seniorskoj utakmici. Nekad je odlazak na utakmicu bil svetinja. Prvo meša, onda obed pa tekma i onda mučno jutro u ponedjeljak. Muži i žene su mamurni dolazili na posel, ali niko nije pital zakaj, svi su znali, bila je tekma i bilo je OK dojti mamuran na posel. Nekad su utakmice bile vrhunska zabava za celu obitelj. Mali Antonio je igral, pripiti tata Zdravko je z ograde vikal na suca: „Buš ti medved sudil kaj, pa maloga mi budu rastepli“, deda Joža je pretil smrću svima koji su se usudili reči nekaj protiv igre njegovog Tonija koji je igral srednjeg veznog. Mama Jadranka je nakon svakog starta na malom Tonču preživela mini srčani udar. Sestra Antonija (a kak bi se drugač zvala) je škicala gostujuću osmicu, ali nije smela to nikom priznati. Dok je pretrčal kraj nje i dok je osetila njegov muški vonj, bila je spremna za sve i mam joj je na pamet pala pjesma: „Sve ove godine dala bi za jednu noć…“ i u većini slučaja je i dala. Bravo za Antoniju i gostujuću osmicu, koji ja taj put zabil na i izvan terena.
Radilo se o idealnom vremenu dok je nogomet imao dušu. Sad nema više domaćih igrača, jer, prvo, ima manje mladih ljudi, a oni koja su ostali su više za teretanu i Playstation. Više nije cool biti nogometaš seoskog tima. Lopte skuplja rezervni golman koji je većinom, recimo to tak, malo posebniji i to ako ga ima, jer je pionirima, ako ih klub opće ima, to ispod časti, i njima i njihovim roditeljima. Glavni posel klubu je dopelati čim više zagrepčani, jer istina bog drugih igrači nema, koju budu za nekolko stotina eura odigrali tekmu prek one stvari, seli si v auto i piči doma. I nisu to kriv klubovi nit ljudi v njima, nek je stanje jednostavno takvo i teško da bu bolje u bližoj budućnosti. Koj je lek? Pa ako treba biti jedna liga v županiji, nek bu jedna, ovo više nema smisla.
No, malo smo preveč otišli u ozbač. I da se vrnemo na ribolov, a i moju tezu da je ta disciplina sve viša popularnija i kod ženskih osoba. Dok si malo pogledam, to je možda točno. Sad je spika da je ribolov „in“ jer je kao to super. Znate ono, boravak u prirodi, zdrav život, a bračni ili kakvi bili partneri pokušavaju biti susretljiviji i uključeniji u hobijje svojeg životnog suputnika ili barem potencijalnog. To je možda sve lepo i krasno, ali i tu postoji jedan problem, a o tome drugom prilikom.
