piše: Matija Dolenec
Nekak je sve dosadno, ponavlja se sve. Filmovi su isti, oni se rebutaju, remejkaju, ima prikvel, sikvel…ništ nije novo i originalno. Serije su sve na isti kalup, čak i one dobre su loše. Tak rečeno, već pomalo otpada prvi način provođenja slobodnog vremena. Jer, budimo si iskreni, većina nas nije nekaj posebno, idemo na posel i kave, gledamo televiziju, idemo spat i ovlaš komentiramo važne stvari. Neki više, neki manje imaju seksualne seanse, koje su sve samo ne seanse, već događaj u najbanalnijem smislu. Mi, današnji ljudi, ovisimo o dva aparata – mobitelu i televizoru.
Znači s televizijom je pomalo gotovo, a sad si zamislite da vam neko iz kuće odnese sve ekrane i da ostanete sami sa svojim voljenim ukućanima. Da ostanete s mamom, tatom, sestrom ili s ljubavi svojeg života. Vi svi zajedno i samo zidovi oko vas. I sama pomisao na to je strašna. Ostati bez onog najboljeg kaj kutija nudi, a to su serije, nogomet i pornići. Sad bu neko rekel „Pa na televiziji ima i drugih sadržaja, ima dokumentaraca, kulturnog programa, ima europskih filmova.“ „Ima, ima…“ velim ja i ne gledam spomenuto, kak ni većina vas. Dobro, nekad se zalomi nekakav dokumentarac o lavovima i vanzemaljcima i onda to na neki čudan način završi na stranici Xvideos, jer je, eto, baš naratorica na dokumentarcu o drevnim vanzemaljcima imala seksi glas ili su preveć pokazivali prizore parenja lavova. Kak god…krajnja destinacija je ista.
No, onda ostane pitanje – kaj od nas ostane bez lažnih prikaza junaštva u raznima holivudskim konstruktima, bez emisija gde gledamo kak debeli ljudi pokušavaju smršaviti i gde ih kakti podržavamo, a zapravo se čudimo koji je debleši od kojega. U mojem slučaju, takvi su dosta retki. Bez toga ostaju nam pub kvizovi, mjesta gde pijanci koji se to srame biti dojdu popiti sedam pivi i odgovoriti na isto toliko pitanja, a ostatak su pretenciozni kvaziintelektualci. Znači nit pub kvizovi ne dolaze u obzir, barem za mene, jer me nije sram popiti sedam pivi bez da sedim na kvizu i odgovaram na pitanja tipa: „Glavni grad koje države na materinjem jeziku znači „gutač ku..i“?“ Onda, kaj ostane bez televizije i pub kvizova? Po meni, krčma i ribičija, mesta gde je neprimjerno gledati serije ili onanirati. Kad smo već kod rebuta, onda evo jednog već prije opisanog događaja iz ribolova, koji objašnjava koja je razlika između TV serije i stvarnog života. Jeden friški ribič, dobar kaj kruh, svog je mentora štel zadiviti i na internetu kupil maloga brodića z kojim možete razvlačiti umjesto da idete z čamcem.
Mladi ribič sanjal je kak bu njegov ribički šef ve strašno zadovoljan i da oni sad budu zanavek išli skupa v ribolov, nasmejani, putujući kroz polja cvijeća i s njegovim malim brodićem na bateriju i daljinsko upravljanje postavljali vodice na koje budu lovili stokilne šarane. No, kak je of friški ribič na teži način saznal, svet i ljudi v njemu ne funkcioneraju tak. Saznal je da cvetna polja više ne postoje i da nikoga ne zanima kaj bi on štel i kaj on senja. Njegov ribički šef odabral je najvetrovitiji dan za probu toga maloga brodića. Pozvala je on svoje pajdaše koji su došli glet predstavu. Pustil je mladi ribič brodića na valovitu vodu. Preživel je brodić prvog vala, preživel je i drugoga.
No, treći ga je potopil. Dok je mladi ribič v neverici gledel kak je voda progutala njegvog brodića, a dok s okrenul gledel svog učitelja i njegove pajdaše kak se hiču od smeha po zemli, znal je da je ve položil za ribiča, jer se je na najteži način navčil najvažniju lekciju. Ribičija neje ribička oprema i brodić na struju i prkošenje prirodi. Saznal je i da med ribiči nema sranja i lažne i otrovne umiljatosti, već iskrene zajedljivosti i čiste i neiskvarene zlobe. Bolje je, dakle, iskreno se smijati s dobrih ljudi, bolje biti pijan v krčmi, neg na kvizu i na kraju krajeva, bolje biti priprost, nego osvajač titule zimske lige pub kvizova.
