Poznata je ona rečenica da su „Sve sretne obitelji nalik jedna na drugu, a svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj način“. Retko tko je uopće probal ovu izjavu osporiti. Ruski majstor pisane riječi u jednoj je rečenici sažel, po meni, smisao života ili bolje rečeno odsustvo istog. Ali! Navek ima „ali“. Autor prve svjetske sapunice očigledno nije bil ribič. On očigledno nije mogel pojmiti pitanje „Gde so smođi?!“ u njegovoj punini. Ajmo mi objasniti kaj je sreća i to na primjeru naših nekad omiljenih likova – Matilde i Niđoja. Valja se prvo prisjetiti malo kak je to bilo i kak je to Niđo vlovil smuđa i dal ga svojoj omiljenoj konobarici, (ne)tajnoj ljubavi. Naravno, između Niđoja i Matilde nikad ništ nije bilo, ali oni su u isto vreme živeli svoj vlastiti odvojeni život u svojem malom svetu, i to sve zbog ribičije. Znači, idemo se prisetiti kak je to bilo z Niđojm i Matildom i velikim smuđem…
– Bok Niđo, kaj si došel z ribolova, si vlovil kaj? – naoko sramežljivo, ali duboko proračunato upitala je Matilda Niđoja, dok mu je na šank stavljala piće i kao slučajno ga malo podragala po ruki. Naš siroti ribič topil se od sreće.„Kaj ona zna da je on bili v ribolovu. Pak ona na mene misli i dok me nema“ – u sebi je likoval Niđo. Počel se šepuriti kak zagorski puran, lasi su mu se digle, a malo je falelo da ne budu samo lasi kaj mu se diglo.
– Čuješ ti! Vlovil bum ja tebe jednog dana, dok se neš’ nadala. Sim’ odi ! – pobjednički je uskliknuo Niđo dok je vadil mobitela kak bi svojoj Matildici pokazal slike z ribolova. Došla je Matilda s druge strane šanka i gledala slike predivnog smuđa.
– Uh Niđo, kak je veliki, pak kaj je pri tebi se tak veliko – zavodljivo je šaputala Matilda pod Niđojevo vuho. Tada je bilo sve gotovo, Niđo se digel od šanka, otišel v bunker i u vrećici pod šank dal’ Matildi kralja svih riba, dravskog smuđa. Dok je išel doma z autom i dok se setil da je prije sega toga slike smuđa poslal na vajber ženi, koja je također očekivala velikog Niđojevog smuđa, počel se znojiti, zaprlo mu se levo joko i bilo mu je zlo…
Ova je priča više ili manje istinita i Niđo je u trenutku kad je daval smuđa Matildi i kad ga je ona primala (o smuđu govorim, ne…) bil sretan na sasvim specifičan način. Na način na koji mogu biti sretni samo cucki i mala deca, i ne govorim to s nepoštovanjem. Jer jedino ta dva bića mogu biti zaista sretna. Malo dete dok mu daš Čokolino ili dudu z Krašexspresom ili pak cucek dok skuži da ide v šetnju. To su, do trenutka kad je Niđo Matildi dal smuđa, bile jedine situacije u povijest našeg, a tu mislim na ljude i pese, postojanja kad je nastupila apsolutna sreća. Zamislite kakav je to osjećaj. Prvo vloviš velikog smuđa, to je i samo po sebi događaj koji spada u top 3 događaja u životu ribiča. Drugo, pogled koketne konobarice, kojoj se možda sviđaš, stanje je neizrecive sreće. Nikad Niđo ne zabil njezin pogled dok je ugledala vrhunskog predatora, kralja voda, kojeg je Niđo pokoril i predal njoj, kraljici šanka i božici zabranjenog sladostrašća. U tom trenutku Niđo je bil najmoćniji čovjek na svetu. U tom bi trenutku bez razmišljanja ušel u ring sa svjetskim prvakom u teškoj kategoriji. Oboružan samo s ribičkim štapom, krenul bi sam protiv cele vojske, pa čak i pital šefa za povišicu. No, tu je kraj ovoj maloj priči o velikoj ljubavi. Niđo, kak smo rekli, se sad druži s malim Mišojem, koji isto voli primati (na ribe mislim), ali primi ga, na smuđa mislim, s rezerviranom zahvalnošću, pomalo zgrčen. A odsustvo Matilde, i s njom povezane radikalne i nevine sreće, osjećaju svi koji s Niđojem provode vreme. Istina je da se i tu razmjenjuju osmjesi, ali prave sreće nema. Samo ove Tolstojeve, obične.
I na kraju bi se sam pohvalil da sam održal obećanje i ovaj tjedan nisam spomenul Kikija. Mislim… nisam ga spomenul do sad.
