piše: Matija Dolenec
„Mi smo na vodi, buš došel k nam? Pive ima, daj samo otidi v dućan i zemi kolut jegera, kruha i luka.“
Ako ste primili ovakav poziv, onda bole da zabite ženi rođendana čestitati, godišnjicu braka, bole da zabite detetu dati novce za gablec, platiti poreze, nego da zabite ili ne odnesete društvu na grabi tog koluta jegera. Mislite da preteravam?A nebi baš rekel. Žena bu vam oprostila, porezna možda, dete bude preživelo malo traumu i pal mu bu šećer, ali ovi na vodi vama to nikad ne budu zabili. Dok velim nikad, onda nikad. Zakaj? Nedu vam zabili i ako jegera donesete, a posebno ako ne donesete. Teško je nekom ko ovo ne razme na prvu objasniti zakaj je to tak. Rođendani prolaze, porez je vječan, a jedan preskočeni gablec ne bu nikoga uništil, i ovak je mali malo predebeli. Hoda kaj pingvin z artritisom. No trenutak na vodi je jedinstveni makar je postojalo tisuću sličnih, ali ne i takvih trenutaka. Društvo se okupilo. Pivica ili gemišt klize, zajebancija je na visini. Saki si more sakom reči kaj kod oče. Čak se i Kikija more fotkati z mobitelom dok pripit dremle na ležaljki. Matoja se more zajebavati za Petru. Čak i Tonč malo više govori neg inače. Jocoju se more prdnuti pred nosom, samo se bu smejal. Mateji moreš reči da si buš na njezine svate oblekel trenirku i ne te vmorila z pogledom. Trenutak je idealan, ali malo smo gladni. Da nam ovakav trenutak potraje, treba nam malo jegera (Podravkin je još navek najbolši). Onda se obratimo još jednom kojeg bi primili u naš krug savršenog raspoloženja. Jedino kaj treba je otiti v dućan i kupiti polutrajnu kobasicu, kruha svakidašnjeg i malo povrća intenzivnog okusa. Trošak jedne runde v krčmi more vam platiti ulaz u raj.
E sad, ak ste pametni i ak vas ne zovu Bugi, čeka vas vječna zahvala moćne gomilice, druženje i intenzivni zadah iz usta. No, ak mesto tog otijete v krčmu i rečete: „Kaj bi ja nekom jegera nosil na grabu“, e onda vas čeka konstantan pakao. Budući da je glad poremetila idilu nedostatkom mističnog prehrambenog proizvoda, okončala je apsolutnu dobrodušnost prisutnih. Jer su zbog vas Tonč i Mato napuhali na dreger dok ih je policija gladne zaustavila na bicikle dok su išli v krčmu z bajte, a jeger bi sigurno smanjil promile, onda bole da se preselite na Madagaskar i nikom ne spominjete vaš prekršaj.
Pitate se koja je poanta svega ovoga. Pa pitam se i ja, jer stvarno kaj sad i ja dramim oko toga jegera? To vam je ona da se život sastoji od svakodnevice i od malih stvari koje vesele i daju začin životu. Veseli vas dok se malo pošpricate mokraćom po lačama dok ste neoprezni na pisoaru, a lače su tamne pa se ne vidi. Veseli vas dok si je sused malo zgulili novu Hondu s kojom se stalo štima i koja ima 180 (1) konja ili dok je Ankici zgorela nova indukcija, a baš vas je ona pitala neki dan: „Kaj vi još kuhate na plin?“. Zato je moja Uskrsna poruka: Čim češe si oblečite tamno plavu trenirku, zemite jegera i otijite do pajdaši i rečite im „Na… žderite vi gladuši jedni“. Najte se štimati z novim autom ili kovanom lesom jer bu prije ili kasnije došlo do kontakta između dva objekta. Najte misliti da ste bolji jer kuhate na elektromagnetskom polju, a ne na plamenu. Sve vam to pada u vodu ako vas ne zovu na bajtu pit Jolštajna i jest prerađeno meso. Rekli bi naši ljudi: „Toga v Njemački nema!“
