Uz svoje svima poznate uloge koje obnaša i obogaćuje život grada Koprivnice, Vinko Pernjak, dok nije verglaš ili gradski bogec, bavi se zanimljivim hobijem. Zidovi njegove vikendice na Šoderici puni su zidnih satova koje su, nakon što su kod nekoga već davno odbrojile vrijeme, završile odbačene, no on ih je vratio u život i sad skladno „tiktaču“ u njegovoj režiji. Sve je počelo prije tri godine, sasvim slučajno kada je Vinko u šumi pored Piškornice pronašao stari, zahrđali zidni sat obješen na drvetu. Netko drugi bi ga ostavio, ali Vinko ga je ponio kući. Očistio, pogledao, popravio i onda se navukao.
– Bil sam s unukom koji mi ga je pokazal. Mladi kak’ mladi, njemu je bilo neugodno uzeti ga iako je bio ostavljen usred šume, no mene je privukao, skinul sam ga i primil se posla – ispričao nam je Vinko na svojoj terasi na Šoderici.
Danas, zidovi Pernjakove vikendice više nisu samo nosive konstrukcije kuće, već prava galerija vremena. Satovi na vanjskoj terasi imaju tihi mehanizam pa uz njih možete sjediti i niti ne primijetiti da ih je na zidu do vas dvadesetak. U dnevnom boravku, stanje je ipak malo drugačije. Tu kad zakoračite, kao da ste ušli u neki vremenski stroj, svaki od 40 satova udara svoj ritam. Neizdrživo za one s tankim pragom tolerancije na „buku“, no Vinko tvrdi da ni on ni supruga nemaju problema s boravljenjem, ali ni spavanjem u vikendici unatoč neprekidnom „tiktakanju“. Svakog ponedjeljka Vinko je u lovu na sljedeću „vuru“ za svoju kolekciju. Neke satove je kupio, neke je pronašao, a mnoge i dobio od ljudi koji su čuli za njegov neobičan hobi. Bio je i na televiziji, što mu je, kako kaže, donijelo i jednu ozbiljnu ponudu.
– Javil mi se čovek i rekel da bi sve otkupil, sve do jednoga. Ja sam se u tom trenutku zainatil i rekel „Ne ide to nikam“, no sad mi je, iskreno, malo žal… – priznao je Vinko. U Pernjakovom vremenskom muzeju ključnu ulogu ima i njegova supruga Đurđa, kojoj je dodijeljena važna funkcija – raspoređivanje satova po zidovima i gotovo svakodnevna borba s baterijama.
– Nema kupovine iz koje se ne vraćamo bez par paketa baterija. Stane jedan, pa stane drugi, pa treći ide brže nego bi trebal i tak u krug, nikad kraja – pojasnila je.
– Svaka mi je vura draga. Nema ih boljih ni gorih ni dražih ni lepših. Koja im je vrednost ne znam, ja kupim ako mi se svidi, moguće da tu ima i nekih raritetnih primjeraka, no mene vesele samo kaj tu vise. Al jedna mi je posebno zanimljiva, nije u mojoj kolekciji nego ju ima moj prijatelj. To je sat koji ide unatrag. E takav bi nam svima dobro došel – zaključio je na kraju Vinko.
FOTO/VIDEO Nikola Wolf
