piše: Matija Dolenec
Ajde da i mi imamo malo rasprave u našem skromnom okruženju. Idemo se zapitati koja je razlika u razgovoru na ribičiji između dva polupijana muškarca srednjih godina i ispodsrednjih mogućnosti razmišljanja i javnog diskursa koji je prisutan i u medijima. Koja je razlika između prepucavanja mene i Niđoja na ribičiji i Plenkovića i Milanovića o ratu, Ukrajini i Rusiji i domaćoj kaljuži? Možebitno nikakva, i to ne samo po dubini narativa, nego i po konkretnom značenju u zbilji događanja. Ova najvjerojatnije pretjerana izjava možda nije u potpunosti istinita, ali tendencija je takva. To zgleda kaj nekakva sapunica, a mi čekamo kaj bu ko rekel sljedeće, jel se budu pomirili ili nedu. Loša televizija, rekli bi Amerikanci. Na razmišljanje me navel tekst mojeg kolege Stjepka, koji je pisal o političkom dijalogu. Usporedil je tak dijalog u Srbiji i Hrvatskoj i opravdano došel do zaključka da smo mi razvijenije društvo. No i mi i naši istočni susjedi u tom smislu zajedno tonemo. Inače, ova kolumna ne bi nastala da stanoviti netko nije na svojem profilu podelil kolumnu od mojeg kolege. Znači ovo je sve čista taština. Rekavši to, idemo dalje.
Beskrajna prepucavanja premijera i predsjednika države, a to je samo jedan primjer, najeklatantniji, pogođena su inflatornim učinkom. Ona više ne znače ništa, ali još uvijek zabavljaju publiku i na taj način paradoksalno opet znače puno. Ko je kriv kaj čelni ljudi države zvuče kak Štefina i ja nakon dve litre tuduma i koluta jegera (još mi je nevek najbolši Podravkin, kaj god ko veli). Krivi su oni, ali smo krivi i mi. Novinari i mediji. To je kolega Stjepko ipak, u svojem inače nadahnutom izlaganju, propustil naglasiti. Mi smo krivi zato jer smo u toj „velkoj rijeki ludila“ našli jednu granu za koju se držimo i tak idemo dok idemo. Sve dok ne dojedemo do oceana ravnodušnosti i tak dogo dok od bujice ne postanemo mrtva voda, kaljuža. E sad se postavlja pitanje – trebaju li ljudi verovati novinarima? Mi si mislimo „Pipl mast trast as“. Al je to još uvijek istina?
E kaj bumo ve, jel da idemo svi, i vi i ja i Plenki i Zoki, na ribičiju i deri po gemištima i jegeru? Inače izvrsna ideja koju je potrebno što češće pretvoriti u realnost, al bez ove dvojice. S kojima sam, baj de vej, u redovitom kontaktu u savjetodavnoj ulogi. Ak misle da to nije istina, nek reču javno onda, na televiziji to. No, ako niste znali, jeger na žaru je prema svjedočanstvu brojnih ribiča vjerojatno najbolje jelo na svetu, ali samo dok ste u ribičiji. Ipak, još je ne došlo do toga, iako je krajnji doseg nas širih masa kaj se tiče nekakvog bunta otiti na koncert Thompsona (da, to je izraz bunta, na kojem on služi novce), još nas novinara navek treba. Iako stanje nije dobro i ide iz goreg u gore, još navek uspemo nekaj dobrog napraviti. Još navek zbog novinara koji ministar dobi otkaza ili se zbog novinara napravi nekakvo dobro djelo, skupe se novci za operaciju, za otplatu duga sirotih ljudi, HDZ pobedi na izborima….puno je dobrih stvari.
Ali da ponekad lupetamo gluposti…o da. Ponekad prenosimo svjedočanstva ljudi koji bi, u najmanju ruku, trebali iti na nekakav razgovor sa stručnom osobom. Naravno da ne mislim na vas ko god je to pročital, to je za one druge. A ne, vi ste sasvim normalni, a usudio bih se reći čak i genijalni, kak i mi u redakciji, to vam govorim za one druge. Mi i vi smo top, oličenje profesionalizma, kak kod čitatelja, tak i kod autora, tak da za nas nema brige. Kaj se tiče jegera, malo da ponovim gradivo o čarima ovog mesnatog proizvoda:
Čari su te da jena obična polutrajna salama, pečena na boti, kraj jognja koji škrto gori, dok ga severnjak oče silom vgasiti, pokori se gozbe i delicije kojih se moreju setiti i napraviti najbolši kuhari na svetu. To vam je razlog zakaj ribiči često okolo hodaju u zdrapani lači i majici i zmazani cipeli. Nisu oni takvi jer su nemarni i leni, nego zato kaj ih jednostavno neje briga. „Kriv“ je jeger na boti kraj zdene vode, zimsko sonce koje se na vašem licu meša z zdenim vetrom. Kriv je osjećaj dok ste v dobromu društvu u ovoj kombinaciji, kaj vam to deluje kak najjakša droga koja zanavek napravi „nepovratno šteto“ i z vašeg mozga zbriše zemaljske brige, taštinu, ali i velki dio ambicije.
