Piše: Vladek Antolaš – MASTERMIND
Neki dan sam nekim poslom bil u OŠ Đurđevac, taman eto pred novu školsku godinu. Sve još mirno i prazno, nema cike, smijeha niti vike. Tek pokoja učiteljica na hodniku u pripremi za sudbonosni ponedeljak i start nove sezone. Jasno se još vidi da su im misli na godišnjem i da su im pune baterije za novo poglavlje trpanja znanja u male glave dragih im učenika.
No, to neje tema. Tema je ona nostalgija koja me je oprala u tom svima nam znanom prostoru. Zapravo, ja sam se setil svega kaj nesmo smeli delati ko deca vu te škole. Glavno kaj nesmo smeli je spuščanje štengami nuz gelender po onom crnom granitu, a to je, naravno, svima nam bila najdraža stvar na svetu. Da ne govorim spuščanje po druge strane nuz zid. E, to se tek neje smelo. Za to se moglo zaraditi čveger ili ćuška od dežurnog nastavnika (druga ili drugarice).
Drugo „nesmo smeli“ je vešanje na one dve cevi od centralnoga kod malih vrat na koja su „putnici“ ulazili i kroz koja se išlo van na tjelesni. Uuu, to je bilo zakon, a ne smeš. Zamislite, nesmo smeli ni hodati z vanjske strane zgrade po onim betonima ispod oblokov na prvom i drugom katu, a hodali smo da pokažemo hrabrost. Za to se išlo na grde batine k Slavici v kancelariju. Nesmo smeli ni bežati. Nit po razredu nit po ganjku. Znači svaki nagli hod se isto kažnjaval, dok denešnju decu mole i prose da su aktivnija.
Nesmo smeli sedeti na radijatoru, a gde bi drugde sedeli. Nesmo smeli hitati vodene bombe na niže razrede čez oblok na velikom odmoru, a ni na malom. Imali smo neku origami tehniku i te bombe smo delali od papera. Da me ubiješ, nemrem se setiti kak se to delalo. Nesmo smeli štrcati sličice u dalj niti čija opane bliže zida jer je to bilo „kockanje“ pa bi nam zaplenili sve sličice. No, zabranjene su bile i slične igre z novcima. Nesmo smeli žvakati papera i delati metke koje smo puhali kroz penkala da bi se keljili na plafonu. Nesmo se smeli niti pentrati nuz gromobrane ko dojde višlje. Zamisli, zabranili nam i to. Nesmo smeli cukati i spuščati one zelene zastore. a pogotovo kod Panića v kabinetu. Zastori ko da su bili zakonom zaštićeni ili zlatom tkani. Nesmo smeli šiljiti olovke pod klupom nit smo smeli mokru spužvu deti na krede tam na ploči.
A pogotovo nesmo smeli pomisliti dirati one velike trokute i ravnala koji su živeli v ladlinu sa strane na ploči. No, ni to neje sprečilo nekoga da Matejaku trokuta v čelenku zabije (ili Matejak nekome, nemrem se sad kladiti). Nesmo smeli škiljiti na hodniku i napažati gda se drugarica vraća z zbornice, a već je zvonelo. Nesmo smeli dojti bez kute i papuč v školu nit smo smeli v papučama bežati v „Robnu“ po sendvič z parizerom, koji je dišal da ga i denes čujem kak diši.
Dosta sam bogme nabrojal toga kaj nesmo smeli. Zaprav, dobro smo zišli koliko nesmo smeli.
Nesmo smeli ni na verunauk, al smo zato smeli za domovinu s Titom pozdravljati, no to je druga tema.
Eto, bilo je to vreme puno zabrana, no živi smo. Morem vam reči da smo smeli biti deca pa tak želim i svim đakima da budu bezbrižna deca bez obzira na zabrane koje ova nova vremena nose.
P.S. Naravno da, dok sem završil posla, da sem se spustil nuz gelender.
