Piše Vladek Antolaš Mastermind
Ležim na ležaljki v goricama, njišem se med dva oreja i študeram kak bi nam svima bilo bolje. Večer kuca na vrata i friči ga deru u sav glas ko da zutra ne postoji. Oni baš žive punim plućima dan za dan. Navečer evo popevaju jako, valjda da se zafale jer su preživeli još jedan dan, no ipak zaran popevaju još jakše jer su se opet obudili živi i imaju novi celi den pred sebom. Morali bi se mi od ftićov nekaj navčiti. Imaju jednostavnu filozofiju koja se lako pamti. Samo dan po dan i pun gas. Ftići slobodu uživaju i za nju se bore z drugima na nebu, nekad se pokefaju u letu, al opet sve ima svoj red. Oni osim gnijezda koje je često jednokratno nemaju druge imovine nit skupljaju imanja širom po šumi.
Jednostavno je, oni znaju da ne budu gnijezdo odnesli u grob. Nije ftiće nit sramota menjati ni s kem budu gnijezdo svili i male ftiće imali, možda je i to razlog njihovoj pesmi (no to je škliska tema za ovaj broj, idemo dalje). Ftići čak ne gomilaju ni hranu jer znaju da ako previše skupe, da ne valja jer sve kaj je preveć struli. Ftići nejdu v penziju jer nejdu ni na posel, oni samo letaju i na kraju se vruše. Kak god bilo, popevke ih odaju da su sretni.
E sad, kak to skopirati i na nas prenesti te neke jednostavne stvari. Nemam pojma, ja samo osluškujem ovaj pjev. Dal je moguće nas osloboditi u glavama i pripremiti za let jer mi nekak u zadnje vreme ljudi zgledaju ko da statiraju u svojoj koži?
Čudna smo mi sorta, kompliciramo di stignemo. Gutimo kog stignemo, deremo se jedni na druge sve više, pesme ni u panju. Grozno je za pomisliti da smo se i na ovaj rat naviknuli, a kolko smo samo na početku bili svi u šoku. Uživo doslovno pratimo padanje bombi i spaljenu zemlju iz Ukrajine. Nisam ni ja imun, navlekel sam se na kratke videozapise na twitteru. Hah, kak simbolično twitter znači na engleski cvrkut. (Ftići ne vole ratove za razliku od nas, oni dok se zapuca, prejdu proč).
Nemremo mi izgleda navčiti te jednostavne pokrete krilima.
Mi smo ptičicama slični samo po kočoperenju. Volimo šarena perja i kić. Da nas se vidi z pol kilometra ako treba.
Volimo se kazati celom jatu. Ljudi vole biti na hrpi, vole se špancirati na špici, nabaciti novo perje. Pogledajte samo subotom u Koprivnici kak ljudi žude za pokazati šarena perca. Neki kroz tjedan samo za to žive da oglancaju kljun i bace drapice na špicu. Dobro, sad je malo špica u Koprivnici raskopana, ali nema majci odustajanja. Čak ne bi verovali, i z Đurđevca se ljudi pakiraju subotom za Koprivnicu samo da im se guza ukaže celomu jatu koje tamo posedava. Potrpaju decu u auto i pravac Kc da si i oni sednu na svoju špicu baš ko ftići na žicu. Kud sreće da ih netko naslika od poznatih paparazza kakov je naš Wolf.
No, zaživela je i špica v Đurđevcu, imamo i mi žicu za ftiće te vrste, samo još nekak se brzo pri nam na trgu ti isti rasprhnu, subotom kak-tak se drže, a nedeljom malko do posle meše.
