Piše Vladek Antolaš Mastermind
Neke me teme prate sve ovo vreme otkad pišem ovu skromnu kolumnu. Danas sam se setil poskupljenja goriva i sve glavobolje koje nam to more donesti. Gorivo skupo ko dragi kamen, a još malo i možda budu uveli vožnju na parne i neparne dane kao za Jugoslavije. Tak već sad se ljudi pripremaju ako dojde do takvog sistema pa se kupuju auti tak da imamo doma i parni i neparni broj tablice za svaki slučaj. Ne znam samo kak budu vozili oni koji imaju tablice sa imenima i nazivima, možda po broju samoglasnika. Kaj ustvari nama donosi poskupljenje goriva i kak se s tim boriti.
Evo moja dubokoumna analiza mastermind tehnikom.
Prvo bi nam trebalo pasti na pamet da krenemo ručno obžinjat travu oko voćki i grmlja, a ne da besomučno „flaksamo“ kad već kao imamo moćnu mašinu gonjenu benzinom. Nekad je bilo normalno z kosicom delati te stvari, a samo odabrani su išli za Šumariju obžinjat biljke z kosicami nasađenim na duga držalja. Eh, kad se samo setim, ja i Jeva Dobrošekova na istome redu delili paštetu i z iste flaše vodu pili. Znači, flakserice su out!
Koliko nama gorivo mora biti skupo da odemo na kavu peške? Denes ne znaš jel skuplja kava ili benzin kojeg potrošiš putem na kavu. Ja sam jedan od onih koji bi z autom za šank, zato biram birtije z velikem parkingom, no možda me cena goriva natera na pešačenje, možda bu to jedina korist od Putina da se ja malo prešetam, a i mnogi od vas.
Opravdano trošenje goriva je putovanje na posel, no ako zaran stanete na magistralu, vidite da se svaki za sebe vozi sistemom „jedan auto, jedan čovek“ . Gorivo bi nas moglo naterati na veći stupanj druženja jer budemo primorani se voziti zajedno. Uskladiti red vožnje s kolegom iz firme kojega inače ne podnosimo i kojeg se navek čeka na utovar i koji v piđami zide van, ali bože moj, skupoća ne gleda na cijenu. Kad sam se dotaknul toga, ima jedan čovek, tu dela u gradskoj upravi i dolazi na posel autom svaki dan, te parkira na jednom privatnom parkingu i to ne bi bilo čudo za Đurđevac, no on ima doslovce isto koraka do posla od kuće ko od parkinga do posla. Valjda je milijoner pa troši suludo na gorivo.
Sljedeća kategorija bezveznog trošenja goriva i love su oni „ajde samo otpeljaj decu do škole“. Ja vam tvrdim da nam prevažanje dece poždere više novci nego HDZ i SDP skupa. „Ajde po decu, možda bu kiše!“, „Ajde po decu, veter puše!“ , „Ajde po decu, umorna su, imali šest sati!“. Da je moja mati to koj put rekla mojem ocu, ide po mene u školu, on bi ju poslal mam v Sirovu Katalnu na lađenje ili barem u neku ustanovu na promatranje jer to stvarno neje normalno za Đurđevac de s kraja na kraj ima pet kilometri, a za to je i bicikel preveč.
Moremo se još zapitati kolki od nas „trk v dučan“ z autom idu. Ključ – brrrm -stop, ključ – brrm -stop.
Onda oni klinci koji kruže po gradu z fuckaljkama v autu da ih pice primete, takovi troše gorivo stvarno vutaman. Bože mi oprosti.
Ali možda najveća bedastoća su oni koji idu bežat v Borik i dopeljaju se tam z autom. Pa kaj njih preči da beže z doma direkt? Em bi gorivo ušparali, em ne bi bili sumnjivi da im auto v šume za nekaj drugo služi.
Ajmo peške na kavu!
