Piše Vladek Antolaš Mastermind
Sećam se da sam za svate na poklon dobil blinkera od Dorčecov i pajdašov, bilo je to u jesen davne ’98. Ideja takvog darivanja je valjda bila da kad sem dobil štap, da sem dobil i sto zgovora da otidem z dečkima v ribičiju. I tak je došla prolet i tek dok je malo sunce kroz meglu prebilo došlo vreme da se taj štap ide krstit na vodu. Otpravila se tak jedna jaka i odvažna ekipa na Dravu i kolko se ja sečam, popilo se dve gajbe pive i dve litre rakije.
Zadnje kaj se sečam je da sam se čudil da je na Drave kamena obala i da je to veliko kamenje pogodno da štrobonkne vu vodu dok sem probal z tem ribe gađati. To je sve kaj se sečam jer mi je posle filma nestalo. No bilo kak bilo, lepo smo se napili (prelepo čak) i ne moram vam reči da je od toga dana za mene ribičija zabranjena od strane kućnog savjeta. Tak je pal prvi i zadnji ribolov, za Vladeka je ribičija prešla.
Ako bolje razmislim, ovaj događaj me je zapravo spasil jer bi ja možda ribičiju zavolel i sad bi mi noge bile mokre pokraj Drave, a ne bi pisal ovaj tekst na suvom u toploj sobi. Ovak sem izbegel godine i godine zujanja komarcov te žekljanje kopriv po razpasanim plečima. Da mi žena neje „ogadila“ ribičiju, možda bi mi garaža bila puna štapov koji bi skupljali prašinu jer se v ribičiju ide samo z novima i skuplješima, a stare bi mi bilo šteta prodati. Skoro da je pravilo da pravi ribič ima vrednešega štapa nego auta v kojem se taljiga po nasipu. Dobro prejdu oni koji imaju dva auta, jednoga za civilni život, a Ladu Nivu za na Dravu jer inače im se deca do vrtića voze z podmetače i neretko se zapletu v čuvaricu.
Da je bila druga sudba, možda bi i meni auto sad smrdel po pofarbanom šrotu koji ribiči nazivaju „bojle“ (bojle su vam inače nekaj između kolača i dreka jer se spravljaju po recepturi i pune se čak i z marcipanom, ali najčešće smrde ko septička).
Da vam iskreno velim, ja sem čak položil i ispita i digel dozvolu i plačal vu to vreme pri Vlade Bocaku godišnju kartu za svaki slučaj, no više zbog društvenog života i okupljanja ribiča, a najmenje radi pecanja. Nekak sam si bil bliski s tim ljudima. Ak nikaj, znam lagati, a priče kruže da ribiči vole mastiti tak da bi se uklopil da mi tadašnja „vlast“ neje to presekla. Sličen sem ribičima i po tome da nesem nagel dok je posel vu pitanju jer pravi ribič ostavlja posla i ide ak je voda optimalno visoka (ak je ribič vatrogasec, j..e se njemu gde gori dok štuka grize).
More mi biti žal jedino da nisam doživel niti jedno buđenje uz Dravu, niti mi se megla v šator zavlekla, nit me ftići budili svojom himnom uz vodu. More mi biti žal za tom nekim mirom z kojem se svi ribiči fale. No ruku na srce, neje to za ljude poput mene jer neje mi jasno čemu bi puščal ribu koju sem vlovil?
Ono „vlovi pa pusti“ mi nejde pod ruku, pa neje to tuđa žena pa da ju kušneš i pustiš?! Neje mi ipak žal kaj nesem ribič jer ribe ne preferiram ni v tanjeru. Ipak je buncek kralj i bolji od bilo kojeg tolstolobika, ali razmem da je ribičima lepo i da im imamo na mnogo čemu zavidjeti. Bistro vam bilo!
FOTO Ilustracija
