piše: Matija Dolenec
Ajde da ovog puta odmah počnemo s jednim ulomkom iz Ribičke priče koja je izašla već pomalo davne 2016. godine, u nekadašnjem Malom Podravskom. Za vas koji ne znate, to su vam novine koje su izlazile v petak i koštale su pet kuna. Od novinarsko-reporterske ekipe koja je delala te novine ostali smo samo Wolf i ja. Wolfa svi poznate, a poznate ga i ako ga i ne poznate, a ja sam ja. E sad, ovo je priča o meni i njemu. Znači prije devet godina sam napisal…
„Novopečeno ribičko prijateljstvo je nekaj slično kak’ i brak na brzaka. Ljubav je došla hirovito i bila je strastvena i jaka, a isto takav je bio i razvod. Zamislite si da jedan ribič lovi na lepom mestu. Radi se o dobrodušnom čovjeku koji si je našao kutak mir. Ta duhovna oaza služi mu da bi pobegel od ljudske gluposti i svakodnevnih svinjarija. Na njegovu nesreću, radi se o super mjestu kakvo bi si poželel bilo koji ribič. No, isto tak kao i u ekspresnom braku, u njegov život naprasno uđe drugi pojedinac, koji u većini takvih slučajeva nije toliko dobronamjeran i plah kao njegov budući partner. Ribič uzurpator se malo po malo prišmajhlal k našem dobričini i, kak ti, bu samo malo z njim lovil, tak kaj ne stalno sam. Za neko vrijeme, pridošlica čak ide toliko nisko da našem blagom i dobrom ribiču izjavi i ljubav i veli mu da se ne nadal da si bu našel tak dobrog pajdaša. Za nekoliko ribolova neiskusno i naivno srce mladića obavijeno je toplinom i na samu pomisao da bu ovaj vikend z svojim novim prijatelom išel v ribolov, mam mu nekaj zaigra v prsima. No mjesec ili dva kasnije, sasvim je druga priča.“
Kak u ribičiji, tak i u životu, ljudi većinom nisu ono za kaj se predstavljaju i većinom su lošiji nego se čine, a i vi ste puno lošija osoba nego si to mislite. Da govorimo sad bez maski, ja sam tamo još davne 2013., kad sam došel delat v Podravski, bil ovaj blagi mali ribič, neviniji od djevice Marije, plahiji i pravedniji od Ivice Kičmanovića. Wolf je s druge strane bil ov drugi ribič, moj kum ordinar Žorž. Ako mislite da sam nepravedan prema svojem kolegi, onda bi sad bilo vreme da vam priznam da sam ja danas sasvim drugačija osoba, danas sličniji Ivici Kičmanoviću, ali na kraju romana, prije nego vužge sve pa i sebe. No, ima jedna ključna razlika između Ivice i mene – ja se nebum vužgal. Skroz voljno sam od „naivnog ribiča“ prešel do uzurpatora. Stoga na neki način svojem kolegi, vrhunskom fotoreporteru, a navodno dobrom ribiču, pobjedniku nad kolesterolom, proizvođaču najboljeg vina, posjedniku raznih nadnaravnih sposobnosti i osnivaču pa gotovo svega, moram zahvaliti kaj sam postal gori čovek, svjestan nužnosti probitka kroz okupaciju nevinih ribičkih mesta. Proces je bil bolan i dugotrajan. Od mojeg plahog i povjerenja punog čeznutljivog pogleda prema mojem spasitelju, barem sam onda mislil da je spasitelj, do međusobnog pogleda kojim jedno drugom priznajemo neumoljivu činjenicu da se ovdje radi o dva gada, prošlo je mnogo vremena i puno udaraca. Malo po malo, u meni se topila slika o nevinosti u ljudima te sam sve više i više postajal apologeta sumnjivih objašnjenja, lažnih obećanja i preuveličavanja svojih postignuća.
Kak mora puno proći od skidanja junfa do statusa pravog je..ča, i ja sam moral primiti više od nekoliko slučajeva jebanja u zdrav mozak da bi postal ono kaj sam sad, a to je mnogo gora osoba, ali s boljim naoružanjem. Slagati mi je isti problem kak i popit tri pive, iskoristiti nevinost drugih da dojdem do dobre priče lakše mi je neg spiti litru i vodu s Đurinom. Od spašenog mladića, do zuba naoružanog skepsom i sumnjom do poluogorčenog čoveka morete dojti sam na jedan način, a to je susret s i suživot sa specifičnim mentorom koji se čitavog života „Trudi da čini zlo, a zapravo čini dobro“. Usluga je to, iako nenamjerna, života vrijedna…
