Piše Vladek Antolaš Mastermind
Ova kolumna objavljena je u ponedjeljak u tiskanom izdanju Podravskog lista…
Jedva da sam si sel da natipkam ovih par redova kolumne jer je Picokijada, a kod nas posla do grla. Đurđevec se napinje koliko je posla i koliko se ljudi doteplo v goste. Subota je dok pišem ovaj tekst. Petek je odelal svoj uvod kak se i dotikavlje jednomu petku na Picokijadi, Zvonko Bogdan, Cinkuši i Ogenj rekli svoje i dobili potporu. Za to vreme ja vam na livadi spašaval Legendu do duboko u noć.
Zapravo pred jutro rano sam bil gotov. Ovo ne pišem da vam velim da sam vreden, nego da vam opišem koliko energije i truda Picokijada zahtijeva. To vam je živa materija. Scenska vizija ima svoje matrice, scenario i neku tehničku scensku podlogu. Koliko je dobro da se s koljena na koljeno prenose detalji scenske vizije, toliko je i falično za neke stvari da nema pisanog traga. Na primjer, Pyer je imal u glavi sve oko zvuka i svjetla na Legendi i on taman prije neg je preminul, meni je došapnul u uho kak to ide na terenu. Tak sam ja nasledil „prokletstvo prstena„ ko Frodo. Ne da se falim, ali bez mene skoro da nema Picokijade. Tak si za sebe more misliti većina sudionika i malih kotačića ugrađenih u ovaj projekt. Svaki za sebe smo upravo neprocjenjivi.
Gungula noć i dan takva da sam se greškom pospan nakon naporne noći obrijal i postal golobrad, a inače se ne brijem, a i pral sam si zube tuđom četkicom. Mnogi ljudi dok dojdu doma posle organizacije i probi sami sebe pozdrave u ogledalu ne znajuć da su to oni. Velim vam da na mom primjeru morete videti kak Picokijada isisa energiju iz ljudi. Sve za sveti cilj da se Legenda održi.
Ako dojdete rano nakon petka ili subote u centar, budete točno sreli izmorene konobare, svirce, kuhare i tehničko osoblje koji su celu noć podpirali ovu našu manifestaciju. U ta rana jutra možete susresti čistače koji glancaju grad za novu vožnju, novi legendarni dan.
Komunalci letaju i razvažaju sve i svakaj kaj treba u zadnju sekundu da poprave neku zaboravljenu sitnicu ili da udovolje u zadnji čas za neki pomodni hir organizatora.
Ljudi doslovce ginu i umiru za svoje goste i za svoj grad, zato je ovaj tekst u suštini hvala njima, hvala svakom malom kotačiću u velikom žrvnju Picokijade, zbog tih ljudi Picokijada melje i kombajnira svoju slavu i novi uspjeh na turističkoj karti Hrvatske i Evrope.
Hvala i udrugama i društvima koji pridonose našoj manifestaciji.
Hvala svima koji se umorni u ovaj ponedeljak nakon Legende bude s osmijehom na licu jer smo izgurali još jednu Picokijadu.
Hvala i štandarima koji su nam došli tržiti i podebljati ponudu u ove dane.
Hvala cajkama kaj nas nisu dale na sud jer su bile zabranjene.
Hvala statistima, glumcima i režiseru.
Kak sam rekel, subota je u nastanku ovog teksta, popodne, lovim zrak i dolazim doma da se kratko podružim s gostima i nazad se bacam malo na glavu jer ringešpil Picokijade se vrti, a treba ga neko pogurati.
Tak vam žive ljudi za Picokijadu.
Nama vam neje bitno ko bu sedel u VIP-u i ko bu od uglednih došel. Nama je bitan huk zadovoljstva i euforije, gromoglasan aplauz pune livade običnih i najdražih ljudi, naših gostiju, gostiju naše Picokijade.
U nekom trenu pripovedal sam z Grbom kak dok se sve zatera da se zateraju i problemi, sto problema pa smo konstatirali da bi ponekad samilosni metak pomogel koliko zna biti gusto i naporno, no prvi Picoki i ljubitelji tradicije stisnu zube i nasmijani reše problem.
Aj bok, idemo na livadu dočekat Turke.
