PIše Vladek Antolaš Mastermind
Svjedoci smo ekspanzije evenata, zabava i narodnih veselja. Svaki grad i općina izbacuje nove primamljive turističke proizvode u obliku dana sela, tradicionalnih okupljanja oko kotlića ili roštilja. Mahom tradicije stare od jedne do pet godina, ali bitno je u ime ubaciti to „tradicionalno“. Ja bi zakonom reguliral od koje godine uzastopnog organiziranja takvih susreta počinje tradicija. Svi bi plasirali veselice, ića i pića badave ili barem da se po koja ocvala estradna zvijezda najde popevati iza vatrogasnog doma.
Neko ludilo nas je obuzelo. Gledam Terezijanu ko da je na steroidima, ubija, lomi, gazi bez obzira na cijenu. Belovarčani se sudaraju po gradu od potrebe da se pokažu i druže. No prvenstveno da se pokažu. Tak su se Spravišće, Vidovo i Prkačijada, Picokijada i Terezijana narivali u dva tjedna na kalendaru uz Ljeto na Šoderici koje pak drži na žaru svoju publiku da ne bi vrludala do Đurđevca, Bjelovara i okolice pa da more Renesansni festival startati u visokom startu. Kad bi pribrojili manje općinske obljetnice i spomenuta nakuvavanja graja, gulaša i volova, izgledalo bi da nam je svaki dan rođendan, svaki dan prošćenje i party time. Sve je to jedan veliki hype! Što bi reklo da su svi organizatori napuhali balone i priče oko svojih „dana“ i događaja. Slobodno da si lažemo da bu v Jabučeti na prošćenju 3000 ljudi za Gospe Snježne početkom kolovoza.
Kaj se tiče naše Picokijade, i ona ima težnju da bude naj naj i to je zdravo. No moram primetiti da Picokijada ima „sindrom Višnje Pevec“ jer bi gradski oci šteli imati vekšu šatru nego kaj je Višnja imala iza hotela. Šteli bi uporno da dirigiraju do svakog detalja svima upletenima oko Picokijade. Višnju su navodno njeni zaposlenici morali slušati kak pjeva i dražesno joj pljeskati dok bi naš gradski duo štel da svi plešu kak oni sviraju i isto uz gromoglasni pljesak. Razlika je u tome da je gospođa Pevec pjevala za svoje novce, a ovi sviraju za naše.
Sad se pitate čemu ove oštre usporedbe, no sve više se dižu glasi oko sastanka Grada s ugostiteljima prije Picokijade na kojem Grad tradicionalno izloži uvjete i održi privatnicima malu školu ugostiteljstva i tečaj svoje vizije za Picokijadu. Odavno znamo da je cenzurirana čak i vrsta glazbe jer se ne bi smeli čuti narodnjaci, uvjetuje se i boja suncobrana ak se dobro sečam. Sad je još i gradska firma Stari grad odlučila pomoći privatnom sektoru sa svojim šankovima po gradu da ih kutariše gužve valjda. Stvar je nadasve logična jer Stari Grad broji prek 20 konobara i osoblja pa je red da najjača sila uzme dio kolača. Grad (mi) imamo više konobarov nego pol birtiji v Đurđevcu. Ovo kaj ja javno velim to vam ugostitelji v sebi mrmljaju jer ne bi se šteli zameriti Gradu koji im je zapravo nelojalna konkurencija. Čak je jedan predlog bil da Grad iznajmi na tri dana sve birtije i kafiće pa nek si sam odradi Picokijadu.
Zapravo je tema ovog teksta bila „ludilo“ koje nas je uzelo nakon korone, al me nepravda zakrene. Svi bi samo feštali. Imam osječaj da od one „kruha i igara“ došli smo u fazu samo „igara“ jer za kruh više nemamo. Sendvič od parizera 25 kuna, a nas boli kita, samo nek se pjeva i zabavlja, samo nek je euforije.
Meni naše društvo trenutno izgleda ko ljudi u Sarajevu koji su pretrčavali brisani prostor pod snajperskom vatrom. Korona je bila prvi brisani prostor koji smo pretrčali, sad se skrivamo iza kioska i feštamo jer smo preživeli, a znamo da nas čeka još jedna čistina imenom „jebenoskupogorivoinflacijaikriza“ .
FOTO Ilustracija
